Владимир Путин одговара

Извор: Константин Завражин / Росијска газета.

Извор: Константин Завражин / Росијска газета.

Владимир Путин је 20. децембра одржао традиционалну велику конференцију за новинаре. Током 4 и по сата, председник је пред 1226 руских и страних новинара одговорио на 81 питање. Преносимо одговоре на нека од најважнијих међу њима.

Председник Владимир Путин је 20. децембра одржао традиционалну велику конференцију за новинаре. На дијалог са председником дошло је 1226 руских и страних новинара. Путинова конференција за новинаре била је прва после четворогодишње „премијерске“ паузе. Све у свему, за осам година на месту председника Русије Путин је одржао седам тако великих сусрета са новинарима, с тим што је за одговоре на питања сваке године одвајао све више времена: од једног и по сата 2001. до рекордних 4 сата и 40 минута 2008.

Јуче Путин није поставио себи циљ да обори сопствени рекорд у дужини разговора са новинарима: одговарао је на питања 4 сата и 33 минута. До рекордног резултата од пре четири године недостајало је само 7 минута. У току разговора председник је одговорио на 81 питање које је поставио 61 новинар. Једна од главних тема била је реакција Русије на „Закон Магнитског“ који је донет у САД. Поред тога, постављана су и питања везана за социјалну политику, рад Владе, Путинов однос према власти, „деофшоризацију“ економије, повратак на зимско време, Михаила Ходорковског...

Преносимо одговоре Владимира Путина на нека важна питања.

Економија

Раст бруто домаћег производа према подацима за период од јануара до октобра износио је 3,7%. То је само мало мање него прошле године, када је раст износио 4,3%, али с обзиром на рецесију у еврозони и смањени темпо економског раста у САД, сматрам да је тај резултат у целини добар.

Поред светске рецесије, на смањење темпа раста одразио се и наш унутрашњи проблем, јер ова година није била родна.

Прошле године је принос житарица износио преко 90 милиона тона, а ове године нешто више од 74 милиона тона. То се у извесној мери одразило и на инфлацију, и свакако је успорило темпо економског развоја у 3. и 4. кварталу.

Међутим, у целини је резултат, по мом мишљењу, задовољавајући.

Што се тиче инфлације, ове године (закључно са 17. децембром) она је врло мало порасла, за 6,3%, али је практично и даље у оквирима истих вредности као и прошле године.

Социјална сфера

Просечна месечна зарада за новембар износи 27.607 рубаља. Прошле године је раст личног дохотка износио 2,8%, а ове године је већ 8,8%.

Стопа незапослености је у прошлој години износила 6,6%, а у новембру ове године је смањена на 5,4%.

То је један од најбољих показатеља у свим развијеним економијама света. Број званично регистрованих незапослених је 1%.

Посебно радује чињеница да расту улагања грађана Руске Федерације у домаћи банкарски систем, у наше финансијске институције. Годишњи раст је износио 19,6%, тј. 13,1 билиона рубаља.

Демографија

Наравно, посебно се поносимо показатељима позитивног природног прираштаја, који су највиши у последњих 20 година, и исто тако најнижим показатељима негативног природног прираштаја. То је доказ да су људи почели другачије да планирају свој живот, да су проширили хоризонте планирања своје породице. То значи да се код људи, у целини гледано, и поред свих проблема којих има доста, ипак појављује осећање сигурности у погледу дешавања у земљи. Суштински значај имају и мере подршке рађања.

„Закон Магнитског и забрана америчким грађанима да усвајају руску децу

„Закон Магнитског“ је без сваке сумње недружељубиви потез, усмерен против Руске Федерације. Није ствар у функционерима којима се забрањује да имају некакве рачуне или им се контролише имовина. Ја сам недавно у Обраћању парламенту рекао шта мислим о томе. Ми и сами сматрамо да наши функционери, нарочито они на високим положајима, тј. људи који се баве политиком, треба да имају рачуне у руским банкама. Ствар је у томе што је један антируски закон, тј. амандман Џексон-Веника, само замењен другим. Они никако не могу без тога. Све време се труде да остану у прошлости. То је врло лоше. То квари наше односе.

Што се тиче појаве да странци усвајају нашу децу, колико су мени познати резултати истраживања јавног мњења, огромна већина грађана Руске Федерације има негативан однос према томе. Ми сами треба тиме да се бавимо. Ми треба код нас да стимулишемо усвајање наше сирочади и деце која су остала без родитељске бриге. У вези са тим мислим да је предлог Дмитрија Анатолијевича Медведева потпуно исправан: тај правац деловања треба развијати унутар земље, треба уклањати бирократске баријере и још више подржавати породице које усвајају децу.

Није ствар у конкретним америчким грађанима који усвајају нашу децу. Тамо се догађају и трагедије, то нам је познато, али ипак се већина људи који усвоје нашу децу понаша веома коректно, јер су то добри и поштени људи. Посланици Думе не реагују на ту чињеницу, него на позицију америчких власти. У чему се састоји њихова позиција? Када се врше злочини према усвојеној руској деци, америчко правосуђе најчешће уопште не реагује и ослобађа од кривичне одговорности људе који су очигледно извршили кривично дело према детету. А руским представницима практично не дозвољавају чак ни да буду посматрачи на тим судским процесима.

Недавно је склопљен споразум између америчког Стејт департмента и нашег Министарства спољних послова о томе шта и како могу да предузму представници Русије када дође до таквих кризних ситуација. И шта је испало у пракси? Испоставило се да је америчко законодавство пребацило тај ресор са федералног нивоа на ниво сваке појединачне државе. И када наши представници оду да испуне своје обавезе у оквиру тог споразума, тамо им кажу: „Знате, то није посао федералних власти, него појединачних држава, а ви нисте склапали споразум са појединачним државама. Идите у Стејт департмент. Са њима сте склапали уговор, са њима то и решавајте“. Они се праве луди, и чему онда служи такав споразум?

О чему воде бригу наши партнери у САД и амерички законодавци? О људским правима у нашим затворима. Лепо је то од њих, али они и сами тамо имају гомилу проблема.

Ја сам већ говорио о томе: Абу-Грејб, Гвантанамо... Годинама држе људе у затвору без оптужнице. То је нешто несхватљиво. И не само да их држе у затвору без оптужнице, него их држе у оковима, као у средњем веку. Они су у сопственој земљи легализовали мучење затвореника.

Замислите шта би било када би бар нешто од тога било код нас? Одавно би нас појели за доручак! Оргијали би по целом свету! А код њих сви ћуте, мртва тишина. Колико пута су обећали да ће Гвантанамо бити затворен, а ено га стоји као и пре. Затвор ради, и откуд ми знамо, можда се тамо мучења настављају? То су ти такозвани тајни затвори CIA. Ко је кажњен због тога? И они нама скрећу пажњу да код нас има неких проблема! То је у реду, хвала им, ми то и сами знамо. Али ако се на основу тога доносе неки антируски закони, онда то прелази све границе. Такав њихов поступак није ничим изазван са наше стране. Ја схватам да је Државна дума у револту реаговала, али сматрам да је њена реакција исправна.

Измене у личном животу и лична одговорност

Знате како се каже: све тече, све се мења. И људи се мењају, и ситуација се мења. Ако ја сада почнем да причам како сам се ја изменио, наравно у позитивном смислу (не могу ја рећи да сам се изменио у негативном смислу), онда то не би било баш коректно са моје стране. А јесам се изменио, наравно, јер сада имам више животног и професионалног искуства.

На мене је (у то сам убеђен) веома позитивно деловао рад у својству председника владе током четири године, и то у врло тешком периоду, када је наша земља била захваћена великом кризом, и када сам морао да преузмем на себе непосредну одговорност. И од те одговорности нисам могао да побегнем (уствари, могао сам, наравно, али сам сматрао да би то било потпуно погрешно). Није било лако крајем 2008. и почетком 2009. устати и јавно рећи: „Код нас је могуће да се догоди ово или оно, имамо проблеме овде и онде, али једно вам сигурно могу рећи: нећу дозволити да се понови ситуација из 1998, то вам обећавам!“ Замислите колика је то одговорност? И тако је било више пута током те четири године. А да бих тако говорио, морао сам да уђем у најситније детаље. То у веома великој мери подиже ниво професионалне оспособљености и сигурности у исправност нашег рада, и мог лично, и људи који са мном сарађују, тј. читаве наше екипе.

Ауторитарни режим личне власти и демократија

Ја не могу рећи да је ово ауторитарни систем, са том тезом не могу да се сложим. Најочигледнији доказ да то није тако била је моја одлука да се повучем са прве позиције после два председничка мандата. Да сам сматрао да нама највише одговара тоталитарни или ауторитарни систем, ја бих једноставно изменио Устав, то је лако могло да се уради. За то чак није био потребан некакав свенародни референдум, довољно је било провући одлуку кроз парламент, где смо имали преко 300 гласова. Ја сам се свесно повукао на другу позицију како бих обезбедио континуитет власти и испоштовао Устав наше земље и наше законе.

Тада ја нисам могао да поставим себи за циљ да се кроз четири године обавезно вратим на место председника. То би било много глупо, утолико пре што је тада почела криза. Сви смо ми прошли кроз тешка искушења, и зато ја не могу да кажем да је овај систем ауторитаран. Није ауторитаран. Ако неко сматра да су демократија и поштовање закона различите ствари, онда је тај човек у великој заблуди.

Демократија је пре свега поштовање закона. Код нас се због нечега мисли да троцкизам или анархија и јесу права демократија. Али то није тако! Бакуњин је био изванредна личност и веома паметан човек. Али анархија нам не треба, као што нам не треба ни троцкизам.

Вама је познато да је анархија 90-их довела до дискредитације тржишне економије и саме демократије. Људи су почели да се боје тога. Ја сматрам да поредак, дисциплина и поштовање слова закона нису у супротности са демократским уређењем.

Континуитет власти

Знате, мени је тешко да одговорим на питање „постоји ли човек, коме бих ја могао поверити управљање земљом“. Не поверавам ја некоме управљање државом, то раде грађани путем гласања. Када људи долазе на изборна места и гласају, они уствари кажу шта мисле и коме поверавају управљање земљом.

Што се мене лично тиче, пре или касније ћу и ја напустити овај положај, као што сам га напустио и пре 4,5 године. Наравно, није ми свеједно ко ће доћи на чело државе после мене.

Могу људи да причају шта хоће о нашем раду, рецимо, у протеклих 10 година. Али свакако је чињеница да смо готово двоструко повећали домаћи бруто производ (БДП), да смо вишеструко повећали примања војних лица и у суштини препородили Оружане снаге, као и да смо 1,6 пута повећали пензије војним лицима. Наша макроекономија је сада потпуно здрава, овакве показатеље одавно нисмо имали. И најзад, демографски процеси су оно о чему говорим са поносом. Показатељи природног прираштаја су сада најбољи за протеклих 20 година.

Ја волим Русију, и зато желим да будући руководиоци земље, па и будући председник, буду још успешнији. То вам кажем без имало ироније.

Митинзи и хапшења

Не мислим да за учешће у масовној акцији треба људе затварати, чак и ако је током те акције било кршења закона. Али сматрам да је недопустива примена силе против органа реда. Ја се као шеф државе и као човек са правничким образовањем придржавам управо такве позиције. Подсећам вас да је у правосудном систему САД недопустива примена силе према радницима тог система, и казне за такве покушаје су веома сурове.

Ако ми то [примену силе] дозволимо било коме, независно од политичких ставова тих људи, ми ћемо растурити правосудни систем наше земље. Сутра ће они [правосудни органи] рећи: кад је тако, онда идите сами на улицу и борите се, рецимо, против представника ултранационалистичких покрета“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“