Други Срби и други српски

У источној Немачкој одвајкада живи народ који себе зове „Срби“, а свој језик „српски“. Лужички Срби, мали западнословенски народ, успели су да се одупру изузетно јакој вековној германизацији. Руски сорабиста, Дмитриј Пољаков, говори за Russia Beyond о везама Лужичких Срба и других Словена и о шансама за културни опстанак овог народа.

Свет Лужичких Срба: град Бауцен, „српски дом“, новине на лужичкосрпском језику и двојезични натписи. Фотографије: Јевгениј Михајлов.

Многи наши читаоци су можда чули да у источној Немачкој, у општинама Котбус и Бауцен, одвајкада живи народ који себе зове „Срби“, а свој језик зове „српски“, мада са Србијом, рекло би се, нема никакве везе. Лужички Срби (или Сорби, како их зову Немци) су мали западнословенски народ протестантске и католичке вере, сви до једнога су билингве и подједнако добро говоре и свој матерњи, и немачки језик.

О њиховој тешкој историјској судбини и о односима Лужичких Срба према Србији и Русији Russia Beyond разговара са Дмитријем Пољаковом, доктором филологије, вишим предавачем на Руском државном универзитету друштвено-хуманистичких наука у Москви (РГГУ).

У архивима руских слависта срећу се спискови приложника који су помогли разне лужичке културне пројекте: реч је о хиљадама тадашњих рубаља, што је у оно време био прилично велики новац.

Russia Beyond: Дмитриј, зашто Лужички Срби себе називају Србима (Serbja / Serby), а свој језик српским (serbsce / serbski)? Од када они живе у источној Немачкој? Какве везе они имају са Србима на Балкану? Да ли су повезани са њима пореклом, језиком или традицијама?

Дмитриј Пољаков: Нажалост, немамо доказа који би недвосмислено указивали на везе између Лужичких и балканских Срба. Наравно, могуће је да су такве везе постојале у прасловенско доба, свакако пре словенских миграција на југ и запад.

RB: Али подударност етнонима и лингвонима је врло занимљива...

Д.П.: Свакако. Иначе, данашњи Лужички Срби су остатак једне групе западних Словена, полапско-балтичких, који су се населили на овој територији још у време Велике сеобе народа. У раном средњем веку су Полапски Словени, Љутићи и Бодрићи (Ободрити) насељавали трећину садашње Немачке: север, северозапад и исток. Касније су сви они били асимиловани и германизовани. Последњи човек који је говорио полапски језик умро је у 18. веку. Лужичким Србима је пошло за руком да дуго пружају отпор асимилацији, тако да их је још почетком 19. века било 250 хиљада. Међутим, индустријализација и, благо речено, бурни догађаји у 20. веку, тј. ратови и нацизам у Немачкој, а затим и источнонемачка социјалистичка индустријализација, учинили су своје.

У раном средњем веку су Полапски Словени, Љутићи и Бодрићи (Ободрити) насељавали трећину садашње Немачке: север, северозапад и исток. Касније су сви они били асимиловани и германизовани.

RB: Колико укупно Лужичких Срба данас живи у Немачкој?

Д.П.: По најоптимистичнијим проценама – око 50 хиљада.

RB: Лужички Срби редовно на Интернету шире апеле у којима тврде да су изложени германизацији и асимилацији, траже помоћ, мада имају неку културну аутономију и одређена права у Немачкој. Колико је њихов опстанак реално у опасности и какву помоћ траже?

Д.П.: Лужички Срби су једина словенска народност која живи на територији Немачке и има статус националне мањине (поред Данаца, Фризијаца и Рома). Тај статус је чак потврђен и у законодавству покрајина Саксоније и Брандербурга, на чијим се територијама налази историјска територија Горње и Доње Лужице. Они имају свој културни центар, своје позориште, своје одборнике у органима локалне самоуправе, организују разне лужичке манифестације, понекад се могу видети чак и двојезични натписи.

Лужички Срби су вековима били изложени интензивној асимилацији од стране Немаца, али ипак се за садашње процесе у Лужици, по мом мишљењу, не може децидирано тврдити да се ради о германизацији. Економска криза је захватила читаву Европу и сада се мање средстава издваја за многе образовне, научне и културне пројекте, тако да ни Лужички Срби нису изузетак. Наравно, смањено финансирање културних иницијатива погубније је за мале, него за велике народе, и у том смислу се може говорити о томе да су Лужички Срби, као и сваки мали народ, данас у веома тешкој ситуацији.

У вези са тим се чини да лужичкосрпске националне организације (пре свега Домовина и Матица лужичкосрпска) не треба да траже средства за финансирање својих пројеката само од немачке државе, него и из других извора. То би поред приватних донација могла да буде помоћ разних фондова суседних држава, пре свега Пољске и Чешке, које имају дугу традицију помагања Лужичким Србима.

RB: Да ли Русија помаже малом словенском народу који је на ивици опстанка? Да ли је раније помагала?

Лужички Срби су једина словенска народност која живи на територији Немачке и има статус националне мањине. Тај статус је потврђен у законодавству покрајина Саксоније и Брандербурга, на чијим се територијама налази историјска територија Горње и Доње Лужице.

Д.П.: У 19. веку су Лужичким Србима помагали руски трговци-мецене, културни посленици, научници који су били наклоњени словенској идеји, чувени слависти Измаил Срезњевски, Осип Бођански, Петар Прејс, Виктор Григорович, Александар Гиљфердинг. У архивима руских слависта срећу се спискови приложника који су помогли разне лужичке културне пројекте: реч је о хиљадама тадашњих рубаља, што је у оно време био прилично велики новац. Нема података о помоћи на званичном нивоу.

Данас руска помоћ Лужичким Србима има више морални, него материјални карактер. Разне руске културне и просветне организације се обраћају немачким властима са апелима да се не дозволи значајно смањење финансирања делатности лужичкосрпских организација. Треба рећи да то има ефекта, јер слична колективна писма и петиције, које се, наравно, не упућују само из Русије, имају одређени успех и заиста коригују потезе немачких власти.

RB: Чисто теоретски гледано, да ли би помоћ и подршка Лужичким Србима могла бити некакав кохезиони фактор за културне организације из разних словенских земаља које нису у најбољим односима?

Д.П.: Мисао о томе да ће помоћ Лужичким Србима допринети зближавању неких словенских земаља које нису у најбољим односима изгледа ми као утопија, бар у овом тренутку.

RB: Постоји ли шанса за опстанак Лужичких Срба и њиховог језика?

Д.П.: Проблема има веома много, али време ће показати. Волео бих да постоји.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“