Многи наши читаоци су можда чули да у источној Немачкој, у општинама Котбус и Бауцен, одвајкада живи народ који себе зове „Срби“, а свој језик зове „српски“, мада са Србијом, рекло би се, нема никакве везе. Лужички Срби (или Сорби, како их зову Немци) су мали западнословенски народ протестантске и католичке вере, сви до једнога су билингве и подједнако добро говоре и свој матерњи, и немачки језик.
О њиховој тешкој историјској судбини и о односима Лужичких Срба према Србији и Русији Russia Beyond разговара са Дмитријем Пољаковом, доктором филологије, вишим предавачем на Руском државном универзитету друштвено-хуманистичких наука у Москви (РГГУ).
У архивима руских слависта срећу се спискови приложника који су помогли разне лужичке културне пројекте: реч је о хиљадама тадашњих рубаља, што је у оно време био прилично велики новац.
Russia Beyond: Дмитриј, зашто Лужички Срби себе називају Србима (Serbja / Serby), а свој језик српским (serbsce / serbski)? Од када они живе у источној Немачкој? Какве везе они имају са Србима на Балкану? Да ли су повезани са њима пореклом, језиком или традицијама?
Дмитриј Пољаков: Нажалост, немамо доказа који би недвосмислено указивали на везе између Лужичких и балканских Срба. Наравно, могуће је да су такве везе постојале у прасловенско доба, свакако пре словенских миграција на југ и запад.
RB: Али подударност етнонима и лингвонима је врло занимљива...
Д.П.: Свакако. Иначе, данашњи Лужички Срби су остатак једне групе западних Словена, полапско-балтичких, који су се населили на овој територији још у време Велике сеобе народа. У раном средњем веку су Полапски Словени, Љутићи и Бодрићи (Ободрити) насељавали трећину садашње Немачке: север, северозапад и исток. Касније су сви они били асимиловани и германизовани. Последњи човек који је говорио полапски језик умро је у 18. веку. Лужичким Србима је пошло за руком да дуго пружају отпор асимилацији, тако да их је још почетком 19. века било 250 хиљада. Међутим, индустријализација и, благо речено, бурни догађаји у 20. веку, тј. ратови и нацизам у Немачкој, а затим и источнонемачка социјалистичка индустријализација, учинили су своје.
У раном средњем веку су Полапски Словени, Љутићи и Бодрићи (Ободрити) насељавали трећину садашње Немачке: север, северозапад и исток. Касније су сви они били асимиловани и германизовани.
RB: Колико укупно Лужичких Срба данас живи у Немачкој?
Д.П.: По најоптимистичнијим проценама – око 50 хиљада.
RB: Лужички Срби редовно на Интернету шире апеле у којима тврде да су изложени германизацији и асимилацији, траже помоћ, мада имају неку културну аутономију и одређена права у Немачкој. Колико је њихов опстанак реално у опасности и какву помоћ траже?
Д.П.: Лужички Срби су једина словенска народност која живи на територији Немачке и има статус националне мањине (поред Данаца, Фризијаца и Рома). Тај статус је чак потврђен и у законодавству покрајина Саксоније и Брандербурга, на чијим се територијама налази историјска територија Горње и Доње Лужице. Они имају свој културни центар, своје позориште, своје одборнике у органима локалне самоуправе, организују разне лужичке манифестације, понекад се могу видети чак и двојезични натписи.
Лужички Срби су вековима били изложени интензивној асимилацији од стране Немаца, али ипак се за садашње процесе у Лужици, по мом мишљењу, не може децидирано тврдити да се ради о германизацији. Економска криза је захватила читаву Европу и сада се мање средстава издваја за многе образовне, научне и културне пројекте, тако да ни Лужички Срби нису изузетак. Наравно, смањено финансирање културних иницијатива погубније је за мале, него за велике народе, и у том смислу се може говорити о томе да су Лужички Срби, као и сваки мали народ, данас у веома тешкој ситуацији.
У вези са тим се чини да лужичкосрпске националне организације (пре свега Домовина и Матица лужичкосрпска) не треба да траже средства за финансирање својих пројеката само од немачке државе, него и из других извора. То би поред приватних донација могла да буде помоћ разних фондова суседних држава, пре свега Пољске и Чешке, које имају дугу традицију помагања Лужичким Србима.
RB: Да ли Русија помаже малом словенском народу који је на ивици опстанка? Да ли је раније помагала?
Лужички Срби су једина словенска народност која живи на територији Немачке и има статус националне мањине. Тај статус је потврђен у законодавству покрајина Саксоније и Брандербурга, на чијим се територијама налази историјска територија Горње и Доње Лужице.
Д.П.: У 19. веку су Лужичким Србима помагали руски трговци-мецене, културни посленици, научници који су били наклоњени словенској идеји, чувени слависти Измаил Срезњевски, Осип Бођански, Петар Прејс, Виктор Григорович, Александар Гиљфердинг. У архивима руских слависта срећу се спискови приложника који су помогли разне лужичке културне пројекте: реч је о хиљадама тадашњих рубаља, што је у оно време био прилично велики новац. Нема података о помоћи на званичном нивоу.
Данас руска помоћ Лужичким Србима има више морални, него материјални карактер. Разне руске културне и просветне организације се обраћају немачким властима са апелима да се не дозволи значајно смањење финансирања делатности лужичкосрпских организација. Треба рећи да то има ефекта, јер слична колективна писма и петиције, које се, наравно, не упућују само из Русије, имају одређени успех и заиста коригују потезе немачких власти.
RB: Чисто теоретски гледано, да ли би помоћ и подршка Лужичким Србима могла бити некакав кохезиони фактор за културне организације из разних словенских земаља које нису у најбољим односима?
Д.П.: Мисао о томе да ће помоћ Лужичким Србима допринети зближавању неких словенских земаља које нису у најбољим односима изгледа ми као утопија, бар у овом тренутку.
RB: Постоји ли шанса за опстанак Лужичких Срба и њиховог језика?
Д.П.: Проблема има веома много, али време ће показати. Волео бих да постоји.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
