Лепихов „ваздушни брод којим може да се управља“ из 1811. године. Извор: Извор: Александар Родних, „Тајна припрема за уништавање Наполеонове армије 1812. године уз помоћ ваздухопловства“, 1912, стр. 14.
Руске снаге, иако су биле далеко малобројније од Наполеонове „Велике армије“ од 600.000 људи, поразиле су непријатеља за свега шест месеци. Када је Напoлеон прешао преко реке Неман 12. јуна 1812, француска војска је била 3 пута бројнија од руске.
Премда је мраз нанео велике губитке Наполеоновим трупама, то није једини узрок победе руске војске над „Великом армијом“. Према неким историчарима, јесен и зима те 1812. године нису били превише хладне. „Велика армија“ је доживела понижавајући пораз зато што су изванредни команданти, који су рату 1812. предводили руску војску, имали подршку читавог народа. Сељаци су се прикључивали партизанским јединицама и нападали непријатељске конвоје вилама, кочевима, а понекад и ватреним оружјем.
Пораз „Велике армије“ исписао је важно поглавље историје руске војске и истоји света.
Поред незапамћеног херојства које је руски народ показао на бојном пољу и изванредне способности руских команданата, Наполеон је наишао на нешто сасвим неочекивано: Русија га је изненадила својом напредном ратном тактиком, укључујући и тактику будућности – напад из ваздуха.
Иако тадашње околности нису дозволиле Русима да заиста изврше ваздушни удар на непријатељске снаге, за историју је важна сама чињеница да су покушали да употребе достигнућа аеронаутике у ратне сврхе.
Пројекат да се Наполеонова армија нападне из ваздуха зачет је 1811. у једној немачкој кнежевини која је била под Наполеоновом влашћу.
На ту идеју дошао је Франц Лепих, син сељака са израженим проналазачким талентом. Између осталог, створио је музички инструмент са којим је пропутовао читаву Европу. Током путовања обратио се Наполеону представивши му свој пројекат „летеће машине“. То је био ваздушни балон налик на рибу који је, према његовим речима, могао да лети у било ком правцу захваљујући посебно израђеним управљачким елементима у облику пераја. Проналазач је тврдио да би његова машина, када би се натоварила експлозивом, могла да уништи читаве армије дејствујући из ваздуха.
Наполеон, који није имао много поверења у екстравагантне техничке иновације, одбацио је идеју овог изумитеља. Касније је Наполеон сазнао да се Франц Лепих вратио у Немачку и да је почео да конструише ваздушни балон. Наредио је да проналазача ухапсе и спроведу у Париз.
Међутим, Наполеон је закаснио. Франц Лепих је нестао без трага. Како се касније испоставило, Лепих је претходно постигао споразум са руским изаслаником, издат му је пасош под именом Шмит, и отишао је у Русију, где су му била обезбеђена средства за изградњу ваздушног балона.
Пројекат је спроведен у потпуној тајности. Нико, чак ни московски генерал-губернатор гроф Иван Гудович није ништа знао о припремама за ваздушни напад.
Према речима Фјодора Ростопчина, наследника грофа Гудовича на месту московског генерал-губернатора, Иван Гудович је постао играчка у рукама двојице зликоваца – свог брата и доктора Салватера, који је отворено изјавио да је годишње примао 6.000 ливри од Наполеона – односно, био је шпијун. У то време у владајућим круговима Русије деловао је велики број шпијуна.
У другој половини маја 1812, Франц Лепих је почео изградњу ваздушног балона на имању кнеза Николаја Рјепњина, удаљеном неколико километара од Москве. Место изградње било је скривено од јавности и строго чувано.
Фјодор Ростопчин, који је добио наређење да надзире овај пројекат, писао је императору Александру Првом: „Лепиху је потребно 4.500 метара специјално направљеног тафта. Тканина ће бити спремна за 15 дана. Захтевана количина и кратак рок могли су да изазову подозрење произвођача тканине Кирјакова. Срећом, Кирјаков је помислио да Лепих планира да започне посао са гипсом, а ја сам му чак предложио да постане Лепихов пословни партнер. Тафт ће коштати 20.000 рубаља. Поред тога, Лепиху ће бити потребна сумпорна киселина у вредности од 50.000 рубаља и гвоздени прах у вредности од 50.000 рубаља.“
Иако је пројекат „летеће машине“ спровођен у потпуној тајности, било је немогуће сакрити овако обиман посао у који је било укључено 60 људи, као и саму локацију која је са свих страна била окружена чуварима.
Из тог разлога гроф Ростопчин наредио је да се 22. августа истакну плакати на којима је писало да га је император поставио за надзорника изградње великог балона којим би могло да лети 50 људи, и то „уз ветар и низ ветар“. Обећао је да ће ова направа донети више него задовољавајућу корист.
Плакати којима се рекламирао „чудесни балон“ заправо су имали за циљ да од јавности сакрију војну природу пројекта и намеру да се он употреби против Наполеона.
Сан оних који су били укључени у стварање „летеће машине“ био је да униште непријатеља из ваздуха.
Нажалост, Русија - и уопште технологија тог доба - није могла да обезбеди материјал виског квалитета за једну овакву машину – њене опруге сломиле су се већ током првог пробног лета.
У међувремену, ствари су почеле да се одвијају великом брзином. У јуну 1812. године Наполеон је напао Русију, убрзо је освојио Смоленск и наставио поход ка Москви.
У страху да „летећа машина“ не буде заплењена, пројектанти су започели њену евакуацију. Сав материјал који је могао да открије податке о тајном пројекту био је натоварен на 130 теретних кола и пресељен. Део материјала је уништен.
Наполеонов „Војни билтен“ објавио је извештај француске војне комисије који каже да су по целом селу Воронцову били разбацани делови ваздушног балона или „паклене машине“ коју је по налогу руске владе конструисао извесни Шмит.
Према овом извештају, француске трупе су откриле „један спаљени брод дугачак око 20 и широк око 9 метара, 180 флаша витриола и тело руског заповедника који је надзирао изградњу, а који је умро дан пре него што је Наполеон ушао у Москву.“
Руска влада је за пројекат „летеће машине“ потрошила око 185.000 рубаља, што је за оно време била огромна сума.
„Летећа машина“ Франца Лепиха подсећала је на кита који је био пројектован да лети у жељеном правцу помоћу посебних уређаја налик перајама и репу.
Идеја да се ваздушни балон употреби у војне сврхе постала је реалност тек 100 година касније, када је полетела прва „ваздушна лађа“ (дирижабл), коју је конструисао немачки гроф фон Цепелин. Фон Цепелин је маштао о томе да ваздушне лађе претвори у „летеће тврђаве“.
Упркос томе што је пројекат „Лепихове летеће машине“ доживео брзу пропаст, ушао је у историју светске аеро-наутике као један од првих покушаја да се ваздушни балон употреби у сврху уништења непријатељских снага.
Из тог разлога, пројекат „летеће машине“ заслужује да буде подробно проучен, будући да представља важно поглавље у историји научне мисли и културе Русије.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
