Акорди злонамерних потеза

Конгрес САД је усвојио „Закон Магнитског“, тј. санкције против руских чиновника који су, по мишљењу америчких законодаваца, умешани у смрт Алексеја Магнитског, правника из фонда „Hermitage Capital Management“. Али то је само врх леденог брега. Тај документ је уствари завршни акорд у серији злонамерних политичких потеза које је Запад повукао према Москви.

Двоструки удар САД на „превише независну“ Русију
Какав је смисао „Закона Магнитског“ којим САД „кажњавају“ Русију, када он никог неће директно погодити? У Вашингтону кажу да закон „није антируски, него проруски“ и да се САД њиме стављају на „страну руског народа и исправну страну руске историје“.

„Списку Магнитског“, поводом кога су обе стране већ размениле импулсивне изјаве, претходили су многобројни упадљиви спољнополитички конфликти. Москва је најосетљивија када се ради о инсталирању европског антиракетног система и укидању виза за грађане Русије који путују у Европу. Међутим, и по једном и по другом питању је доживела тешко разочарање. То је нарочито приметно у контрасту са позитивним процесима који су се истовремено одвијали између Русије и Азије. Успешно одржавање самита Организације азијско-тихоокеанске економске сарадње 2012. у Владивостоку и почетак интеграционих процеса на постсовјетском простору (оснивање Царинске уније и план оснивања Евроазијске уније) несумњиво представљају успех у коме је великог удела имала руска дипломатија. Азијски партнери Москве подржали су многобројне економске иницијативе чији је циљ да Русија постане транзитна држава између Азије и Европе, као и гасне и нафтне пројекте усмерене према Истоку.

Графикон: Пројекат гасовода „Јужни ток“

У Европи је ситуација сасвим другачија. Са једне стране, 2012. је почела реализација дугорочних економских пројеката који повезују Русију и Стари свет. Реч је о изградњи гасовода „Северни ток“ по дну Балтичког мора и почетку изградње гасовода „Јужни ток“ по дну Црног мора. Ови гасоводи ће повезати север и југ Европе са руским налазиштима гаса. Међутим, на политичком нивоу дијалог између Москве и Европе постао је напетији, и минималне су шансе да се у наступајућој години стање битно побољша.

Европске међународне организације су, по мишљењу Кремља, необјективно надгледале изборе на постсовјетском простору, а решавање питања безвизног уласка руских грађана у Европску унију намерно је одлагано. На ове старе „болне“ тачке надовезали су се и нови проблеми.

У одлазећој години Москва је активно критиковала Запад за непоштовање људских права. То је пре свега било везано за случајеве када су у низу земаља Европске уније брутално угушене акције радника које су имале за циљ побољшање материјалног положаја. За растеривање људи са митинга полиција у Европи и САД активно је примењивала специјална средства. На десетине учесника је приведено.

„Ниједна земља не може бити узор демократије“
Државна дума РФ недавно је размотрила стање људских права у САД и донела негативан извештај. О проблемима са демократијом у САД говори опуномоћеник за људска права Министарства спољних послова РФ, Константин Долгов.

Други важан правац заштите људских права на који је Москва обратила посебну пажњу било је непоштовање права деце, коју су социјалне службе често неосновано одузимале родитељима. Последњи такав случај био је шокантан: у децембру су чиновници у Финској одузели Рускињи четворо деце, међу којима је и одојче, и то без судског решења, само на основу анонимних пријава.

Томе треба додати и многобројне случајеве када су усвојена деца из Русије умирала у америчким породицама, а њихове убице, по мишљењу Москве, нису увек строго кажњене. Критика коју је Русија упутила Западу поводом „заштите људских права“ изазвала је нескривени гнев многих политичара, јер они нису навикли да им такви прекори стижу из трећих земаља.

Један од трендова у години са којом се опраштамо била је и конфронтација између Москве и Запада по питању породичних вредности. У Европи и САД нетрадиционални породични односи све чешће се поткрепљују званичним документима или се прописују законом. Појмови „мајка“ и „отац“ у званичним документима се замењују безличним изразима „родитељ број један“ и „родитељ број два“ – то се догодило у скандинавским земљама. Русија се, међутим, категорично изјаснила против таквог приступа. Санктпетербуршка Законодавна скупштина усвојила је закон „О забрани пропаганде хомосексуализма“. Тај документ је био разлог да се Милано демонстративно одрекне побратимских односа са Северном престоницом Русије. Па ипак, руске власти су убеђене да је и по том питању јавно мњење безрезервно на њиховој страни, и да легализација истополних бракова у било ком облику противречи традиционалним хришћанским и породичним вредностима.

Један део европских организација за заштиту људских права оквалификовао је петербуршки закон о забрани пропаганде хомосексуализма као кршење људских права. Дотичне организације су довеле у директну везу проблематику истополних бракова са одобравањем безвизног режима уласка становника Русије на територију Европске уније. Јер, као што је познато, у политичким документима Европске уније пише да се безвизни статус даје само земљама које поштују људска права. Москва, са своје стране, није попустила, што је на менталном нивоу додатно закомпликовало руско-европски дијалог.

Клинтонова хоће да уништи СССР
Одлазећа државна секретарка САД у последње време говори све што мисли. Ипак, њена најновија изјава да САД морају да „пронађу ефикасан начин да успоре или спрече“ интеграционе процесе Русије са њеним суседима и даље се рачуна као званичан став САД.

Нова спољнополитичка концепција Русије не предвиђа револуционарне измене у спољној политици. Она ће остати традиционална и прилично конзервативна. Русија ће наставити да брани своје схватање принципа међународног права и владавину Савета безбедности УН у међународним питањима, на догађаје у кризним подручјима ће реаговати у зависности од ситуације и изнова ће градити дијалог са земљама где је услед „арапског пролећа“ дошло до промене режима.

Уз све то, слободан сам да претпоставим да ће се наредне године повећати напетост у односима Русије са њеним партнерима у Европи и САД. Шта ме наводи на такав закључак? Прво, још није окончан сукоб у Сирији, око кога Русија и Запад нису могли да усагласе ставове. Он у своју орбиту увлачи све више држава и већ прераста из локалног сукоба у геополитички конфликт.

Друго, раније су најмање два пута годишње одржавани сусрети на кључним форумима за вођење дијалога попут Савета Русија-НАТО и Савета Русија-ЕУ. Међутим, ти сусрети већ више немају некадашњи ефекат. Сада Запад учтиво саслуша Русију, али је не чује. Одлуке се доносе без уважавања руских интереса. Таква је била тенденција у овој години и нема никаквог основа за очекивање да ће се она изменити и убудуће. Русија је спремна на дијалог са Западом, што је одражено и у њеној спољнополитичкој концепцији, али она неће изменити свој курс унутрашње и спољне политике. Кремљ је посебно узнемирен због тога што европски и амерички партнери не желе да узимају у обзир забринутост Москве по питању националне безбедности. У таквој ситуацији даље погоршавање односа између Русије и Запада постаје неизбежно. Практично сви правци сарадње ће се посредно или непосредно затварати или ће стагнирати.

Па ипак, засада се не може говорити о почетку новог Хладног рата између Русије и Запада. Стране још увек поседују велике залихе стабилности у односима, изражене у заједничким иницијативама везаним за борбу против тероризма, за антинаркотичке акције и економске пројекте. Те залихе неко време неће дозволити Русији и Западу да пређу границу после које ће повратак на добросуседске односе бити крајње дуг и тежак. У години која је на измаку експертски кругови Русије далеко чешће су говорили о перспективама Русије у Азији, него о њеним перспективама у европском правцу. На међународним форумима Запад демонстративно није желео да се обазире на забринутост Москве, а демонстративни недружељубиви потези које је Русија заузврат повлачила стварали су атмосферу узајамног неповерења. Та атмосфера се проширила на све правце сарадње, од војних до хуманитарних питања. Тешко да ће неко оспоравати тврдњу да је лош мир увек бољи од добре свађе. Додуше, ниједан од та два сценарија не одговара ни интересима Русије, ни интересима Запада, али ћу бити слободан да претпоставим да више од „лошег мира“ у наступајућој години ни једна ни друга страна ипак не треба да очекују.

Аутор је главни уредник спољнополитичке редакције „Росијске газете“ и модератор Дискусионог клуба овог дневника.

Росијскаја газета. Сва права задржана.