Милош Теодосић: Због екипе сам спреман да се жртвујем колико год треба

У петак је ЦСКА у другом колу Евролиге победио турски „Ефес“ резултатом 90:71. Милош Теодосић је дао 8 поена и тиме још једном доказао да успех Московљана умногоме зависи од његове игре. Српски плејмејкер је један од ретких правих кошаркашких асова у екипи ЦСКА. У разговору са новинаром „Росијске газете“ Милош прича о томе како се ЦСКА изменио за протеклих годину дана и шта недостаје Србима у Москви.

Росијска газета: На какав пласман рачуна ЦСКА у другом колу Евролиге?

Милош Теодосић: Обе групе су веома јаке. У овој фази, као што знате, нема лаких противника. Ми, наравно, пуцамо на једно од прва два места, али и треће или четврто место ће бити прихватљиво. У суштини, не постоји клуб који не бисмо могли победити и у гостима, али предност домаћег терена би нам добро дошла. Што се нас тиче, ми смо у доброј форми, постали смо уиграни тим. Па ипак, и даље нам треба времена, јер је екипа доста подмлађена. Мислим да се у овој фази крећемо у добром правцу.

РГ: Како сарађујете са Етореом Месином?

М.Т.: Сви знају да је Месина изванредан тренер. Он и ја смо нашли заједнички језик од самог почетка. Јасно је да са доласком било ког новог тренера свака екипа у почетку не функционише баш најбоље. Али време тече и ми играмо све боље.

РГ: Често излазите на паркет са клупе. Да ли је за вас важно да будете лидер у екипи и да од почетка утакмице будете у првој петорци?

М.Т.: За мене то нема значаја. Због екипе сам спреман да се жртвујем колико год треба.

РГ: Често вам ваши суиграчи поверавају одлучујући шут. Можете ли се сетити када се то догодило први пут?

М.Т.: То је била једна од мојих првих утакмица у сениорској екипи. Тада ми је било 18 или 19 година. Играо сам за Железник, а противник нам је била Црвена звезда. Неколико секунди пре сирене смо губили са два поена разлике, ја сам узео лопту и шутирао.

РГ: И како сте се тада осећали?

М.Т.: Тај осећај се не може описати. Док сам шутирао осећао сам се као да сам у вакууму, али после тога сам, наравно, био пресрећан. Био сам најмлађи играч у екипи, а направио сам такав потез!

РГ: Сви непрестано причају о вашем карактеру. Кажу да имате незгодну нарав. Какви сте ви уствари?

М.Т.: Не знам. Сви људи су различити, непоновљиви. Не постоји други човек који би био исти као ја. А ја нисам лош момак. Можда неко сматра да сам такав на паркету, али нисмо ми исти на терену и ван терена. И иначе, не волим да причам о себи. Питајте моје другове!

РГ: Како живите у Москви?

М.Т.: Ово је друга година како сам овде, и сада ми је већ много лакше. У сваком случају, од почетка сам био свестан где идем. Знао сам за ове страшне мразеве. Уосталом, у Србији такође зими има снега и хладно је. Наравно, не као овде, али ипак је хладно. Много ми значи то што у ЦСКА има већ три Србина. Подржавамо један другога колико можемо. Све у свему, свиђа ми се живот у Москви, часна реч.

РГ: Има ли нешто што вам овде недостаје?

М.Т.: Многим српским спортистима у иностранству недостаје српска храна, али ми овде немамо тих проблема. У Москви има доста ресторана са нашом кухињом. Мени лично недостају моји српски пријатељи, моја породица. Са друге стране, лет одавде до Београда и не траје тако дуго: кад затреба, увек може да се оде кући.

РГ: Кажу да сте се спријатељили са српским фудбалерима...

М.Т.: У Москви и иначе има много Срба. На самом почетку нашег боравка у Русији Крстић и ја смо се упознали са Зораном Тошићем из ЦСКА и Марком Ломићем из „Динама“. То су добри момци, лепо се дружимо.

РГ: Идете ли на фудбалске утакмице?

М.Т.: Не бих рекао да је добра идеја ићи код вас на стадион. Много је хладно.

РГ: А лети?

М.Т.: Лети се ми одмарамо.

РГ: Кад смо већ код тога, где се одмарате?

М.Т.: Највише волим да проводим одмор код куће, у Србији. Већ сам девет месеци ван отаџбине. То је довољно да човек осети носталгију.

РГ: Поред кошарке, који спорт вам импонује?

М.Т.: Много волим да гледам фудбал. Покушао сам да научим да играм на видео-игрици, али нисам имао довољно талента (смеје се). Иначе, волим све спортове, волим и рукомет... Овде сам, рецимо, почео да пратим биатлон. Кад погледаш, и није нешто...

РГ: Заиста тако мислите?

М.Т.: Шалим се. Уствари је врло занимљиво.

РГ: Јесте ли некада скијали?

М.Т.: У детињству сам добро скијао. Уосталом, и мој град се налази у подножју планине. Тешко је рећи како би сада то изгледало, нисам стао на скије већ десет година. Али чим завршим каријеру, опет ћу да скијам.

РГ: Увек са поносом говорите о свом граду. Можете ли да посаветујете туристима шта у њему да посете?

М.Т.: Срби се иначе веома поносе својом отаџбином. Питате за мој град [Ваљево]? Он је мали, више људи може да стане у дворану „Мегаспорт“ него што у мом граду има становника. Можда тамо и нема нарочитих културно-историјских споменика, али за мене је то посебно место.

РГ: Милош Теодосић је симпатичан и богат младић. Он мора да има доста обожаватељки...

М.Т.: Хајде да не причамо о томе, молим вас.

РГ: Добро, другачије ћу формулисати питање. Како треба да изгледа идеална девојка?

М.Т.: Треба да буде Српкиња. Овде у Русији су девојке веома лепе, али ја дајем предност Српкињама.

Росијскаја газета. Сва права задржана.