Место где је рођен Систем

Извор: РИА „Новости“.

Извор: РИА „Новости“.

Пре 150 година рођен је Константин Станиславски, глумац и режисер чији је славни Систем (објављен 1936. у Москви) извршио глобалну револуцију схватања позоришта, посла глумца и извођачких уметности уопште.

Фотографије: РИА „Новости“.

Једна од личности које су живеле у Москви и постале утицајне у целом свету био је глумац, режисер и зачетник новог погледа на позоришну уметност, Константин Сергејевич Станиславски (право презиме Алексејев, 1863-1938). Приручник „Глумачки рад над собом“ који је објавио 1936, две године пре смрти, још увек важи за стандардни уџбеник студената драмске уметности широм света. Његов чувени Систем који промовише натуралистички стил глуме – који данас доживљавамо као разумљив сам по себи – раскида са извештаченом традицијом позоришта 19. века. Москва је била родни град Станиславског, у њој је провео читав свој живот, у њој је и сахрањен. Она је била и поприште његових далекосежних расправа и експеримената.



Систем Станиславског

„Систем Станиславског“ је сложена филозофска, научна и уметничка теорија која је 1930-их произвела темељну револуцију у схватању позоришта, посла глумца и извођачких уметности уопште.

Једна од кључних ћелија овог система је трострука основа глумачког поступка: занатска фаза (употреба припремљених клишеа који публици омогућавају да одмах препозна емоцију коју глумац покушава да прикаже), увежбавање (фаза у којој глумац истински преживљава садржај - управо ова фаза добавља нов живот у улогу) и фаза приказивања (истинско преживљавање које глумац пролази током увежбавања улоге аутоматски стварају одређену спољашњу форму, али током коначног извођења глумац ово не осећа и само репродукује ту форму).

Савладавање техника Станиславског захтева од извођача огромна ментална и физичка напрезања.

Руска реч

Станиславски се састао са Владимиром Немировичем-Данченком 22. јуна 1897. у 2 сата после подне и провео у разговору са њим целу ноћ, после чега је основан славни Московски уметнички театар. Ово позориште још увек постоји и даље се развија, а налази се свега неколико улица даље – у Камергерској улици (данас се зове Театар „Станиславски и Немирович-Данченко“). Годину дана после тога, 14. јуна 1898, позоришна дружина одржала је прву пробу у оближњем граду Пушкино. У поздравном говору Станиславски је позвао чланове ове нове трупе да свој живот посвете стварању „првог рационалног, моралног и приступачног позоришта“. Представљамо нека места у Москви која су у вези са овим великим режисером и његовим делом.

Златне и сребрне нити

Међу трговачким породицама које су допринеле великом успону уметности у Русији 19. века били су и Алексејеви, текстилни магнати који су се специјализовали за производњу златних и сребрних нити. Кућа у којој је 1863. рођен Константин Алексејев (касније Станиславски) јесте једно велико здање у неокласичном стилу. Налази се у улици која данас носи име Александра Солжењицина, недалеко од Таганке.

У следећој улици, која је с разлогом преименована у Улицу Станиславског, налазила се породична фабрика Алексејевих, облих линија, грађена од црвене цигле. Данас се користи као пословни простор. Овај рејон Москве вреди подробно истражити.

Главна зграда поменуте фабрике подигнута је 1912, и данас се у приземљу, у простору без преградних зидова, налази одличан кафе. Абажури лампи овог кафеа дизајнирани су тако да личе на калемове сребрног конца, што је суптилан подсетник на првобитну намену ове грађевине. Преко прозорског окна једне просторије на горњем спрату постављена је огромна прозирна верзија чувене фотографије са пробе „Галеба“: Станиславски седи поред Антона Чехова, окружен осталим члановима Московског уметничког театра. У дворишту иза фабрике, једна од старијих и китњастијих зграда поново је претворена у позоришни студио 2008. године. Овде је Станиславски радио током 1880-их, када је основао своје прво позориште као део Друштва књижевности и уметности. Према речима новог управника студија, Сергеја Женовача, „Станиславски је овде основао своје прво позориште како би утицао на раднике да у слободно време не пију алкохол.“

„Судбина ми је била наколоњена“

Станиславски није заборавио на све повластице своје младости. „Судбина ми је била наклоњена“, записао је у својој аутобиографији „Мој живот у уметности“: „Живот сам започео у време када је постојала живост у сфери уметности, науке и естетике. Разлог за то био је велики број младих московских трговаца који нису били заинтересовани само за свој посао, већ и за уметност.“ Предузетник Сава Морозов донирао је (тада огромну) суму од 500.000 рубаља за оснивање Московског уметничког театра.

Радни сто Станиславског у његовом стану (данас музеј). Фотографија: культура.рф.

Породица Алексејев није одобравала избор сина да се професионално бави глумом, због чега је Станиславски 1884. променио презиме, али је исто тако важна чињеница да су му управо родитељи усадили љубав према позоришту. Одрастао је у средини која је неговала традиционално популарно аматерско позориште. Породично имање у Љубимовки, где се налазила и мала позоришна зграда, сада је, нажалост, запуштено. Међутим, данас се на последњем спрату куће-музеја у Леонтјевској улици може видети њена реконструкција, као и изложба о Станиславском у младости.

„Не у школи...“

Мали театар, омања зграда жуте боје поред Бољшог (Великог) театра, одиграла је важну улогу у обликовању начина мишљења Станиславског. У својим мемоарима записао је: „Мали театар је дефинисао наш духовни живот... Са сигурношћу могу да тврдим да сам образовање стекао не у школи, већ у Малом театру.“ У исто време, побунио се против мимикрије и мелодраме позоришне конвенције, напуштајући Московску школу театра после свега неколико недеља. Други важан утицај на њега извршио је оперски певач Фјодор Шаљапин. Певајући у приватној опери коју је основао Сава Мамонтов, Шаљапин је у своје наступе уносио снажне емоције и реализам. Станиславски ће касније записати да су многи елементи његовог Система изведени на основу Шаљапиновог начина извођења.

Осећај за домете и моћ Шаљапиновог репертоара можете да стекнете ако посетите његову кућу-музеј у Москви.

„Рат против позоришне рутине“

Московски уметнички театар првобитно је био отворен у московском Парку Ермитаж, а на репертоару су биле класичне драме Шекспира и Софокла и, наравно, Чеховљев „Галеб“. Премијера „Галеба“, претходно изведена у царској престоници Санкт Петербургу, била је веома неуспешна и Чехов није желео се ова драма убудуће изводи на сцени. Међутим, Владимир Немирович-Данченко му је у писму описао како је њихов нови театар пун „младих талената“ који „ратују против позоришне рутине“. Комад је у њиховом извођењу био толико успешан да је целокупна публика инсистирала да се аутору упути телеграм честитке.

Важан утицај на Станиславског извршио је оперски певач Фјодор Шаљапин. Шаљапин је у своје наступе уносио снажне емоције и реализам. Станиславски ће касније записати да су многи елементи његовог Система изведени на основу Шаљапиновог начина извођења.

„После свега што смо проживели...“

У музеју изнад Московског уметничког академског театра у Камергерској улици, где се 1902. позориште преселило, још увек се могу видети трагови његове дуге традиције, од самих почетака и током турбулентног 20. века.

У једном писму из 1923. Станиславски се пожалио да је позориште постало веома непопуларно као „буржоаска институција“ (што је после његових радикалних почетака била права иронија). „Они мисле да се ваљамо у доларима“, писао је он, „а запаво смо у дуговима до гуше“. Драме Чехова и других „старих интелектуалаца“ биле су веома омиљене међу „руским емигрантима и америчким капиталистима“ и управо су из тог разлога постале мање популарне код совјетских власти. Ипак, истина је да је и сам Станиславски осећао засићење после многобројних извођења Чеховљевих драма.

Верује се да је Владимиру Немировичу-Данченку у вези са драмом „Три сестре“ Станиславски рекао: „После свега што смо проживели, не може се више плакати због чињенице да један официр одлази остављајући за собом своју госпу.“

У то време Станиславски се преселио у здање из 18. века у Леонтјевској улици, где је провео последње године свог живота. Данас је ова кућа претворена у прелеп музеј са осликаним таваницама и намештајем од резбареног дрвета, што оставља снажан утисак на посетиоце.

Под знаком галеба

После првобитног успеха у извођењу истоимене драме, галеб је постао амблем позоришта. Овај стилизовани симбол у арт-деко стилу, који је дизајнирао Фјодор Осипович Шехтељ, украшава споменике многих чланова позоришне компаније  сахрањених на чувеном московском Новодевичјем гробљу. Станиславски је сахрањен у алеји одмах иза Чехова.

Наслеђе Станиславског наставља да живи и у Москви и свуда у свету. Три позоришта названа су по њему, и – што је још важније – по његовим техникама, које имају за циљ да на сцени представе психолошки убедљиве ликове и које никада неће изаћи из моде.

Росијскаја газета. Сва права задржана.