Совјетски бард међу словенским Спартанцима

За који дан, 25. јануара, навршиће се 75 година од рођења Владимира Семјоновича Висоцког, легендарног совјетског кантаутора и глумца, познатог и омиљеног не само у земљама бившег СССР-а. Ипак, вероватно се мало ко сећа да је у каријери чувеног Висоцког био један период када је он радио у СФРЈ на снимању филма за Титоградску телевизију.

Висоцки је 1974. играо једну од главних улога у филму „Оковани шофери“ („Једини пут“), заједничком совјетско-југословенском пројекту који описује догађаје из Другог светског рата на територији Југославије. Филм је снимио редитељ Владимир Павловић 1974. у Филмском студију Титоград (СФРЈ), уз учешће московског „Мосфилма“.

У филму се говори о догађајима од 23. до 25. априла 1944. на територији Југославије (по свему судећи, у Босни и Херцеговини). Немачки тенкови и оклопна борбена возила стоје поред пута, јер им је нестало горива.

Песма Солодова из филма „Оковани шофери“ (Југославија/СССР, 1974).

Немачка команда припрема колону возила која треба да допреми гориво моторизованој техници. Партизани контролишу већи део пута којим та колона треба да прође. Партизанске акције су толико учестале, да би било наивно очекивати да ће огромна колона са бензином без губитака моћи да продре кроз шумовите и ненасељене планинске превоје.

Да би се колико-толико осигурали, хитлеровци су дошли на идеју да искористе совјетске заробљенике као возаче. Сваки возач је био везан лисицама за волан и ланцем за свога чувара. Задатак одреда југословенских партизана био је да заустави колону, али ни у ком случају да не угрози животе руских заробљеника... Међутим, и Руси и Југословени без икаквих међусобних сусрета и тајне преписке дејствују синхронизовано. Веза без успостављања везе, по замисли аутора филма, на најбољи начин показује њихову једнодушност. И једни и други знају да неће дозволити да бензин доспе на фронт, и само траже разумно решење, траже једини пут ка победи и ка животу.

Споменик Владимиру Висоцком у Подгорици. Извор: paradisevilla.ru.

„Оковани руски заробљеници су имали да бирају: или да дигну у ваздух и себе и бензин, или да вребају моменат када ће бити могуће изаћи из ситуације као победник са минималним жртвама. Победити и остати жив – зар то није теже него дићи све у ваздух? Зар у томе нема више одважности него у фанатизму? А они који су у тој акцији погинули, погинули су ради живота, а не ради смрти“, прокоментарисао је основну идеју филма редитељ Владимир Павловић.

Заједно са Висоцким, који је играо војника Солодова и у филму отпевао песму „На пут, живо! Или у гроб лези!“, у снимању филма су учествовале многе тадашње звезде совјетског екрана: Лев Дуров (Петро), Владислав Дворжецки (Холц), Глеб Стриженов (Каленић), Ирина Мирошниченко (Гордана), а са југословенске стране то су били Вељко Мандић (Коста), Душан Јанићијевић (Јавор), Драгомир Гидра Бојанић (Зоран) и Владимир Поповић (Срећко).

Песма Владимира Висоцког о словенским Спартанцима, Црногорцима. Снимак и оригинални титлови Радио-телевизије Титоград.

Док је за време снимања боравио у Црној Гори, Висоцки је успео да сними получасовну емисију за Титоградску телевизију, где је причао о себи, о својим песмама, о великим улогама у филму и позоришту, отпевао је песму „Стрељање планинског еха“, која није ушла у коначну верзију филма, и декламовао је стихове о Црногорцима, романтичним „словенским Спартанцима“ (Мени је мало једно рођење, Да сам могао израсти из два корена... Штета, што Црна Гора није Постала моја друга отаџбина). Снимак се у Русији дуго третирао као раритет, и тек недавно је био емитован на руском каналу ТВ Центар, а касније је поново приказан у Црној Гори са титловима.

Опроштајни поздрав Владимира Висоцког југословенским гледаоцима. Снимак и оригинални титлови Радио-телевизије Титоград.

Годину дана касније Висоцки је поново долазио у Црну Гору да гостује са својим „Позориштем на Таганки“. Црногорци нису заборавили песникову симпатију према Црној Гори и уопште према Југославији. У Подгорици је 2004. подигнут споменик Владимиру Висоцком, рад руског вајара Александра Таратинова. То је једини споменик Висоцком изван граница бившег СССР-а.

Росијскаја газета. Сва права задржана.