Други Руси и други руски?

Вјачеслав Чарски на презентацији своје монографије „Русински језик Србије и Хрватске: лингвогенетички аспект“. Извор: Александра Чарска.

Вјачеслав Чарски на презентацији своје монографије „Русински језик Србије и Хрватске: лингвогенетички аспект“. Извор: Александра Чарска.

У Бачкој и Срему већ преко 260 година живи мали народ тајанственог порекла, који међу собом разговара на „руском“. То су Русини. Имају ли они неке везе са Русијом и Русима и да ли је тачна раширена теорија да је њихов језик варијанта украјинског?

У Бачкој и Срему већ преко 260 година живи словенски етнос који и поред тога што је малобројан (око 15 хиљада људи) има званичну аутономију, као и други народи овог српског подручја: Мађари, Словаци, Румуни, Хрвати и Украјинци. Представници овог етноса живе у многим насељима севера Србије (Кула, Врбас, Сремска Митровица, Куцура и др), и на истоку Хрватске (Петровци, Миклушевци), али њихов главни центар је градић Руски Крстур. Зашто Русини из Руског Крстура међу собом разговарају на „руском“ (тако Русини Бачке и Срема називају свој језик) и какве везе они имају са Русијом и Русима? Дописник Руске речи поразговарао је о томе са руским славистом, доктором филологије Вјачеславом Чарским, аутором монографије „Русински језик Србије и Хрватске: лингвогенетички аспект“ (2011).

Руска реч: Г. Чарски, како је дошло до тако занимљиве подударности?

Унијатска црква у Руском Крстуру, седишту српских Русина. Фотографија из слободних извора.

Вјачеслав Чарски: Русини Србије и Хрватске су, као што је познато, потомци карпатских Русина. То је народ источнословенског порекла који је од давнина живео у Карпатском региону (Закарпатска Украјина, Источна Словачка, Југоисточна Пољска). Етноним „Руснак“ (тако Русини сами себе називају) и каснији „Русин“ води порекло од назива Руса у западноруским земљама у средњем веку, који се у овом региону користио још од времена Кијевске Русије за источнословенско становништво и православне хришћане.

Касније се назив „Руси по вери“ почео користити и за гркокатолике, тј. оне православне хришћане који су 1646. у склопу Ужгородске уније прихватили унију са Католичком црквом, али су сачували основне елементе источнохришћанског обреда. Језик Русина је био источнословенски, „руски“ (тада, наравно, није постојала подела на Русе, Украјинце и Белорусе). Касније, почев од 16. века, почиње интензивна емиграција Русина на територију тадашње Мађарске, што је било изазвано разним економским и политичким околностима. Средином 18. века Русини су почели да насељавају Бачку, у складу са тадашњим аустријским програмом насељавања територија које су опустошили турски војници. Овај програм је до 1880-их реализован у 8-9 миграционих таласа из различитих источних комитата тадашње Мађарске.

РР: Испада да су русински језик и Русини са простора бивше Југославије ипак везани за Русе и Русију?

В.Ч.: Није све тако једноставно. Историјски гледано, наравно, савремени Руси, Белоруси, Украјинци и Русини (ако их третирамо као посебан народ) колективно су везани за Кијевску Русију, јер је она била заједничка источнословенска држава. Касније је најзападнији део староруског народа доживео другачију судбину.

Русини из области Марамуреш у северној Румунији. Фотографија: Marek Silarski.

РР: Којем другом словенском језику је најближи језик Русина из Бачке и Срема?

В.Ч.: До почетка 21. века се сматрало да је порекло језика Русина из Бачке и Срема дискутабилно. Постојала је украјинска верзија, јер је од краја 19. века нова „украјинска“ идеја активно промовисана међу источним Словенима, Русинима (тј. Руснацима) Аустроугарске, нарочито међу интелигенцијом, и представљана је као супротност „руској претњи“ и „русофилској пропаганди“. „Украјинофили“ су били учитељи из Лавова који су на прелому 19. и 20. века долазили у Бачку и Срем, „украјинофил“ је био и Хавријил Габор Костељник, који је 1923. кодификовао русински језик Бачке и Срема.

Испоставило се да карпаторусинска наречја тих историјских области (она и тамо постоје) нису активно учествовала у генези русинског језика Србије и Хрватске.

Главна идеја „украјинофила“ састојала се у томе да русински језик Бачке и Срема води порекло од југозападних украјинских дијалеката. Украјинци већ преко сто година сматрају Русине делом украјинског народа, а све русинске дијалекте третирају као дијалекте украјинског језика.

Постоји и друга идеја, али она није нимало популарна међу самим Русинима Бачке и Срема. Према тој верзији, њихов „руски“ језик је идентичан са источнословачким дијалектом. Тог мишљења су се придржавали познати чешки и словачки лингвисти Франтишек Пастрнек, Само Цамбел и Јозеф Штолц.

И најзад, постојала је и трећа верзија, а она је и данас најпопуларнија. Према тој верзији „руски“ језик је словенски есперанто, у коме се на необичан начин преплићу источнословенске и западнословенске црте (тако, на пример, мисле познати слависта Алксандар Дуличенко и српски лингвиста Митар Пешикан). Око свега тога су се распалиле и политичке страсти, а да при томе сам материјал језика Русина из Бачке и Срема нико није детаљно истражио. Постојала је потреба да се спроведе свеобухватно професионално лингвогенетичко истраживање, и ми смо то истраживање спровели.

РР: И какви су резултати?

Русински дечји фолклорни ансамбл. Фотографија из личног архива Зденка Лазора.

В.Ч.: Помоћу вишеслојне компаративне анализе (хиљаде маркираних лексичких јединица, комплетна фонологија и граматика) и савремене контактолошке методике установили смо да русински језик Бачке и Срема води порекло од источнословачких наречја околине Требишова (историјска област Земплин) са једне стране, и околине Прешова (историјска област Шариш) са друге. Управо је са тих подручја ишао главни талас досељеника у Бачку.

Испоставило се да карпаторусинска наречја тих историјских области (она и тамо постоје) нису активно учествовала у генези русинског језика Србије и Хрватске. Ниједно од 62 системска језичка обележја, која смо издвојили током компаративне анализе, не повезује „руски“ језик са карпаторусинским дијалектима из Шариша и Земплина. Понављам, управо из тих подручја су се гркокатолици доселили у Бачку. Са друге стране, свако од тих 62 обележја у потпуности је идентично или са требишовским, или са прешовским источнословачким наречјем.

РР: Ако је „руски“ језик источнословачки, да ли то значи да су и Русини уствари Словаци?

В.Ч.: Хајде да не мешамо националну припадност и порекло језика, као што раде национално оптерећени украјински или словачки научници. Русини Бачке и Срема су призната национална мањина у Србији, словенског, а највероватније источнословенског порекла и гркокатоличке вероисповести. Историјска Карпатска Русија је сложено подручје. Тамо се источнословачки дијалекат током векова ширио на исток, потискујући карпаторусинске дијалекте.

По свему судећи, током ранијих асимилационих процеса у 16. и 17. веку источнословенски гркокатолици су прешли на источнословачки језик, сачувавши посебан национални идентитет, етноним и лингвоним, а у Бачку су они дошли тек пошто су прихватили источнословачки. Преостали малобројни досељеници из других села овог региона, који су говорили карпаторусински, брзо су се тамо асимиловали. О томе сведоче и малобројне речи и устаљени изрази карпаторусинског порекла, које смо пронашли у „руском“ језику.

РР: Значи ли то да су резултати вашег рада сензационални? Да ли сте ви после сто година решили проблем и тиме ставили тачку на цео тај давнашњи спор?

В.Ч.: Не бих рекао. Тај спор је политички и идеолошки, и он нема никакве везе са лингвистиком. Неки моји опоненти ће и после мога рада имати исто мишљење које су имали и раније. Ради се о научној каријери којој је посвећен цео живот, о многобројним чланцима, монографијама и конфренцијама. По том питању се посебно истичу национално оријентисани украјински представници друштвених наука. Они ће на сав глас побијати и оптуживати сваког аутора који не дели њихов став да су Русини Бачке и Срема уствари Украјинци и да је њихов језик украјински, чак и ако им пружимо очигледне лингвистичке доказе да то није тако. Наиван национални или националистички приступ прецизним и друштвеним наукама у духу 19. века је заправо својеврстан ноу-хау појединих украјинских научника.

Поред тога, резултати истраживања не иду на руку ни оним русинским организацијама које од Украјине добијају некакву подршку, а у Србији има таквих организација. Наравно, наш рад су врло лепо примили руски, словачки, мађарски и српски слависти. Тако су га прихватили и лингвисти из Украјине и русински лингвисти из Србије који нису оптерећени политичким и идеолошким емоцијама.

Росијскаја газета. Сва права задржана.