Рускиња на челу најстаријег српског хора

Чланови хора ПБПД на обали реке Москве после наступа на отварању Московског ускршњег фестивала 2008. у храму Христа Спаситеља. Фотографија из архиве Хора.

Чланови хора ПБПД на обали реке Москве после наступа на отварању Московског ускршњег фестивала 2008. у храму Христа Спаситеља. Фотографија из архиве Хора.

У београдском Дому синдиката 14. јануара je одржан велики празнични концерт у част 160 година од оснивања хора Првог београдског певачког друштва. Овај хор већ осам година води руски диригент из Санкт Петербурга, Светлана Вилић (Морунова).

Најстарији хор у Србији основан је 1853. године. Првобитно је као хор Српског краљевског двора учествовао на церемонијама крунисања српских владара и устоличења патријараха Српске цркве. Овај хор су увек водили знаменити српски композитори. Најпознатији од њих је свакако Стеван Стојановић Мокрањац који због свог великог доприноса српском музичком наслеђу може са правом да се упореди са руским генијем Михаилом Глинком. Мокрањац је руководио хором 30 година. Европске новине тог времена су много пута писале о хору као о једном од најбољих у свету.

Хор Првог београдског певачког друштва (ПБПД) данас редовно пева на свим недељним и празничним богослужењима у Саборној цркви у Београду и под покровитељством је српског патријарха.

Уметнички руководилац хора од 2004. је руски диригент Светлана Вилић (Морунова). Рођена је и одрасла у Санкт Петербургу. Дипломирала је на одсеку за дириговање на Санктпетербуршком државном конзерваторијуму „Н. А. Римски-Корсаков“. Од 1989. живи у српској престоници, где је свој живот у потпуности посветила музици, педагошком раду и стваралаштву. Изванредно образовање и сјајне професионалне способности које је стекла у родној Русији омогућили су јој да успешно сарађује са најистакнутијим уметничким саставима у Србији и иностранству: хором Београдске опере, Хором Радио-телевизије Србије, Београдским нонетом и камерним хором „Сервикон“.

Концерт хора ПБПД у Државној академској капели Санкт Петербурга у оквиру Московског ускршњег фестивала, 3. мај 2008. Фотографија из архива Хора.

Хор ПБПД при Српској патријаршији је неколико пута гостовао са специјалним уметничким програмима у Русији. Посебно треба издвојити више наступа (2008–2010) на угледном Московском ускршњем (пасхалном) фестивалу, који се 11 година заредом одржава под покровитељством владе РФ, патријарха московског и целе Русије Кирила и уз уметничко руководство чувеног диригента Валерија Гергијева. ПБПД је 2010. наступало у Москви у концертној дворани „Чајковски” и у Високо-Петровском манастиру. Руководство хора се у време посете Москви 2010. сусрело са руским патријархом Кирилом и у име српског патријарха Иринеја предало на дар икону светог кнеза Лазара са честицама моштију. Исту такву икону су подарили и подворју Српске православне цркве у Москви, а о. Петру Лукићу и диригенту хора Светлани Вилић уручене су медаље „За мир и пријатељство између Русије и Србије“.

Непосредно пред наступ хора у Дому синдиката Светлана Вилић нам је дала одговоре на неколико питања.

Светлана Вилић. Фотографија из архива Хора.

Светлана, поред вечерашњег наступа, какви су планови хора за ову годину?

С.В.: Интересовање за наш хор је велико и ван православних земаља. После ове свечаности хор већ наредног дана треба да наступи на музичком фестивалу у Словенији, где ће на молбу организатора представити публици православно литургијско појање српских и руских аутора, а крајем јануара са концертним програмом духовне музике гостује у Хрватској. Хор је такође позван да ускоро отпутује у посету Пољској и Белорусији, док одлазак у Русију зависи од договора који су у току.

Да ли дела руских аутора заузимају посебно место у репертоару хора?

С.В.: Сасвим сигурно да стваралаштво руских композитора чини значајан део репертоара српских хорова уопште. Можемо истаћи следећа велика имена: Александар Архангељски, Милиј Балакирјев, Павел Чесноков, Александар Никољски, Петар Динев, Николај Кедров.

Радити и стварати је могуће било где, али није лако свугде наћи људе блиске по начину размишљања. То у великој мери зависи од образовања и васпитања.

Природно је да и сада у хору настављамо да негујемо ову традицију у српској хорској уметности, посебно у области духовне музике којој хор највише посвећује време, јер је певање на богослужењима његова важна улога. Томе доприноси чињеница да је наш заједнички богослужбени језик – црквенословенски - основа за обе појачке традиције. Према томе, дела руских уметника заузимају једно посебно место на концертима хора напоредо са делима низа изванредних српских композитора на челу са чувеним Стеваном Стојановићем Мокрањцем.

Да ли Вам је било тешко да развијате своју професионалну каријеру у Србији?

С.В.: Моје пресељење у Србију је уследило одмах по завршетку студија. Пошто се десило сасвим неочекивано, била је то огромна промена у мом приватном и професионалном животу. Неизбежно се јавила потреба привикавања на нову средину и другачији менталитет. За неке ствари су биле потребне године…

По питању професионалне каријере, могу искрено да кажем да ми овде није у потпуности пошло за руком да остварим оно „чему су нас учили“. А учили су нас да проналазимо начине усавршавања како бисмо достигли висине и тајне врхунске уметности, док су истовремено неговали наше професионалне квалитете и принципе – да не треба узмицати пред разним искушењима, него треба преузимати одговорност за сопствене одлуке. За остваривање успеха у томе потребни су одговарајући услови, најпре добра организација и дисциплина, што се постиже личним примером и упорним радом. Уметничке способности диригента не могу доћи до изражаја без ауторитета у колективу који води, са друге стране и колектив мора да буде на одговарајућем нивоу како би могао да препозна квалитете оног ко га води.

Уметничке способности диригента не могу доћи до изражаја без ауторитета у колективу који води, са друге стране и колектив мора да буде на одговарајућем нивоу како би могао да препозна квалитете оног ко га води.

Сигурна сам да никада нећу напустити своје професионалне принципе – личним примером и начином рада трудићу се да подстичем уметнике – професионалце или аматере – да теже врхунској уметности. Свака земља је богата даровитим људима, посебно наше две словенске братске домовине чије људе краси изузетан осећај за лепоту. Радити и стварати је могуће било где, али није лако свугде наћи људе блиске по начину размишљања. То у великој мери зависи од образовања и васпитања.

Да ли волите свој посао?

С.В.: Рад са аматерским хором, у коме се методе професионалног руководиоца обично не преиспитују, пружио ми је неочекивано задовољство и врло потребан осећај испуњености, захваљујући сусрету са ремек-делима великана хорског стваралаштва и врло талентованим и продуховљеним људима који воле музику. Вишегодишњи рад је донео жељно очекиване резултате у виду признања у српским, руским и европским професионалним круговима. На Московском ускршњем фестивалу у Москви хор је више пута имао част да пева на ускршњој служби у храму Христа Спаситеља и да наступа са изузетно цењеним руским професионалним саставима у највећим концертним дворанама у граду. Пристижу нам и даље бројни изрази одушевљења и захвалности из Русије.

Росијскаја газета. Сва права задржана.