Јуриј Башмет: Да ли ико зна како то да дрво има душу?

Јуриј Башмет, или „Господин Виола“ (рус. „_serbianBeginIgnore_Мистер Альт_serbianEndIgnore_“), како га зову у целом свету, слави својеврстан јубилеј. Тешко је поверовати да му je 60 година. Његову импозантну личност краси стваралачка жеђ, динамичан и јарки таленат посебне врсте, способност да открије недокучиво у ономе што би се рекло да је већ познато.

У једном од својих првих интервјуа овај уметник је рекао: „Када сам студирао на конзерваторијуму, виолу су свирали само неки врло чудни људи“. Данас се много тога променило и студенти виоле су сада поносни на свој инструмент, који се више не утапа у оркестарску масу. Међу страственим љубитељима музике се чак издвојио круг истинских обожавалаца музике за виолу. Велике заслуге у свему томе има управо Јуриј Башмет – народни уметник СССР-а, добитник државних признања и многих престижних награда.

Данас је Јуриј Башмет надалеко чувено име, култна личност са огромном популарношћу. Он води разне фестивале, међу којима су и „Децембарске вечери“, на чијем је челу заменио легендарног пијанисту Свјатослава Рихтера. Око њега се окупља Симфонијски оркестар младих. Његова креативна енергија је довољна да може да води два уметничка састава: камерни оркестар „Московски солисти“ и симфонијски оркестар „Нова Русија“.

Отворен је за све музичке стилове и правце, лако скреће са утврђене путање класике и иде стазама авангардног трагања, али се увек враћа коренима. У његовој невероватној способности да се мења крије се такође некаква мистерија, чији корени можда крећу из детињства. Када је био ученик музичке школе у ​​Лавову, све слободно време је посвећивао рокенрол бенду, где је свирао и гитару и бубњеве, исписавши претходно партије за скоро све инструменте.

Он воли још и да режира ситуацију – баш као у позоришту. Понекад од потпуних супротности, као оне концертне вечери у Конзерваторијуму „Чајковски“ посвећене „Чајлд Харолду“. Ко би поверовао да су „лења замишљеност“, руска меланхолија и енглески сплин – одлике Јурија Башмета? Напротив, он поседује стабилан и чини се природан имунитет против ових стања духа. Ка преображавању га вуче безгранична фантазија, жеља да ослика бајроновску тему у времену, од Берлиоза до Фељзера, од академизма до џеза са електричном гитаром.

Заједно са својим пријатељима из оркестра Јуриј Башмет упознаје Русију: креће се по њеним мегалополисима, гостује у градовима Златног прстена Русије, свира у мањим насељеним местима. Пар ретких слободних тренутака маестро користи да би дао одговоре на питања за недељник „Култура“.

Култура: Како сте успели да од виоле, инструмента који је имао скромно место у уметничким саставима, створите изванредног солисту?

Јуриј Башмет: Мислим да је то последица невероватног низа околности, а можда и неких мојих личних особина. Увек сам имао неописиву жељу не да свирам у оркестру, него са оркестром. Она је постајала све јача због уверености да ће се пре или касније то и остварити. Наравно, имао сам среће и са наставницима, композиторима, родитељима. А онда долази дириговање, педагогија, разни музички експерименти – све је то последица моје жеље да спознам музику што је могуће дубље и да пренесем своје искуство другима.

Култура: На каквом инструменту свирате? Да ли је он за вас жив? Да ли Вам је партнер, пријатељ, посебан предмет који има душу?

Јуриј Башмет: Градитељ гудачких интрумената из Милана Паоло Антонио Тесторе је пре више од два и по века – тачније 1758. године – израдио инструмент на коме свирам већ четрдесет година. Велика је срећа што смо се нас двоје срели. Наравно, имао сам прилику да купим и неки други инструмент, али до сада нисам видео ниједан који ми више одговара. Знате, моја виола је у најближем сродству са инструментом Моцарта, који је такође имао виолу „Тесторе“. Између Моцартове и моје виоле само су три године разлике. Данас се Моцартова виола чува у његовом музеју у Салцбургу.

Виола је потпуно мистичан, тајанствен инструмент и у исто време – живо створење са сложеним темпераментом. Она реагује на време, на влажност, на расположење човека који је узео у руке. Моја виола, на пример, зна да буде веома љубоморна. За путовања сам купио двоструку футролу, и виола је навикла да поред ње може да лежи и виолина, али ако свирам на виолини – виола се озбиљно љути. Почиње да шишти, постаје незгодна, показује своју каприциозну нарав.

Она је моје друго „ја“ и ми свуда идемо заједно: за четрдесет година прошли смо заједно кроз сва такмичења, концерте и светске премијере. Нико никада неће бити у стању да докучи – како то да дрво има душу? Чувени градитељ виолина из Париза Етјен Ватло једном ми је рекао: „Наравно, постоје на свету и боље виоле. Вероватно да на земаљској кугли има и бољих музичара од тебе. Али не постоји суптилнија веза између инструмента и уметника од оне коју имате ти и твоја виола. Ви сте савршени дуо и невероватно одговарате једно другом. Никада немој да је мењаш.“

Култура: Многи Вашу појаву пореде са екстатичним ликом Паганинија. Да ли Вам то прија?

Јуриј Башмет: Наравно, чуо сам о томе. Својевремено сам читао доста о Паганинију, занимљива су ми била његова писма. Паганини је за мене у сваком смислу еталон уметника, са извесном тајновитошћу и артизмом истовремено. Желим да мислим да сам учинио за виолу скоро исто што и Паганини за виолину која је захваљујући њему постала опште популарна. На Паганинијеве виолинске концерте публика је почела све више да долази.

Култура: Познавала сам једног страственог љубитеља музике, који је тврдио да затворених очију може да одреди ко свира: мушкарац или жена, млад човек или уметник у озбиљним годинама. Ако Вама у оркестар дођу на исто упражњено место младић и девојка са сличним музичким способностима, кога бисте изабрали?

Јуриј Башмет: А ја, на пример, знам једног диригента који из принципа у свој оркестар не прима лепе девојке, јер тврди да оне одвлаче од посла. А постоје и оркестри где се девојке уопште не примају. Што се мене тиче, у одабиру чланова за неки од мојих састава важна су само два критеријума: професионалност и лични квалитети кандидата. Други захтеви не постоје. Зато код нас увек влада узајамно разумевање и пријатељство. Људи воле свој посао и у стању су да постигну сјајне резултате у заједничком раду.

Култура: Чини ми се да је Јуриј Башмет као уметник интересантан због тога што музика за виолу, настала у различитим временским периодима и у различитим земљама, увек постаје одраз времена – онога што се види кроз прозор, као и онога што је човечанство оденуло у вечност. Такав ефекат постижете са намером, или се он интуитивно рађа?

Јуриј Башмет: Наравно, постоје врло широки појмови као што су традиције и стилови разних култура. Врло добро схватам њихов значај. Као што знате, особеностима стила, тајнама добијања звука одређене епохе уче вас дуги низ година – од раног детињства до завршетка конзерваторијума. Ту су још и непроцењиве вредности хуманистичких наука: књижевност, сликарство, историја. Сва ова знања, и што је најважније утиске – обрађује унутарње биће ученика, а потом и студента, и тада све постаје део његовог унутарњег „ја“, тако се формира личност једног уметника. После тога стваралачки процес постаје природан и несвесан: музичар као да се преноси својим мислима у другу епоху и са собом у њу одводи и публику. Они заједно иду ​​на путовање кроз време, заједно спајају две временске димензије. Када почнем да учим неку композицију, увек се трудим да је посматрам непристрасно, без икаквих шаблона.

Култура: Шта је важније за Вас – улога диригента или солисте?

Јуриј Башмет: Ја сам пре свега музичар, а улога музичара је да обогаћује свет духовном енергијом. Духовност чини људе бољим, чистијим, светлијим. Музика је свеобухватно емотивно стање сваког човека. Према томе, за мене нема суштинске разлике између дириговања и соло извођења. Најважније је приближити уметност публици. На крају крајева није ни важно ко сте – диригент или солиста. Најбитније је да се сачувају и развијају људске и духовне вредности – како личне тако и код слушаоца.

Постоје, на пример, професионалци високе класе, својеврсни „буржуји“ у музици, да их тако назовем, који по мом мишљењу одбијају младу генерацију од класике јер су се позиционирали искључиво, и само као професионалци. А музика је звук, који се састоји од ћелија, живих ћелија – музику није могуће извести сваки пут на исти начин. И солиста и диригент у ствари управљају једним живим процесом. У свако извођење потребно је унети душу – само тада ће слушалац да вам поверује и кренуће за вама.

Култура: Различити композитори су писали за Вас. Има ли међу делима која су вам посвећена неких, која су за Вас посебна?

Јуриј Башмет: Има, наравно. На пример, Шнитке – Концерт за виолу и оркестар. Овај концерт припада делима која су ми изузетно драга. Написао га је мој пријатељ и посветио мени, чак je и у главној теми шифровао слова мог презимена. Као што знате, концерт за виолу је последње дело Шниткеа, написано пре страшног можданог удара када се драги Алфред три дана налазио у коми и био на граници између живота и смрти. Касније, у једном разговору Шнитке ми је рекао да се озбиљно разболео управо због тог концерта. „Завирио сам тамо где људи немају право да гледају“, рекао ми је тада. Да ли је потребно објашњавати каква ме осећања преплављују док свирам тај концерт?

Култура: Ако се изненада укажу два-три слободна дана, како бисте их провели?

Јуриј Башмет: Код куће, у Москви. Само бих се одмарао, био са пријатељима, проводио време са породицом и децом. Тако ми је тешко да нађем време за блиске и драге људе са мојим лудим распоредом гостовања. Само прошле године сам свирао више од 220 концерата. То се понавља сваке сезоне и то много, много година уназад. Али мени је још увек задовољство да будем на сцени и да свирам.

Култура: У случају да за исти термин добијете две понуде за гостовање – турнеју по иностранству или одлазак у руску унутрашњост, којој бисте дали предност?

Јуриј Башмет: Без размишљања – гостовању у Русији. Волим нашу дивну провинцију и искрено се трудим да урадим све што могу да живот овде учиним бољим. Верујем да када би свако на свом месту поштено радио, заједно бисмо много тога променили. Наступи у мањим градовима пружају велику радост, одмах се осети колико је то важно за отворену и искрену публику. Како бих могао да такву љубав и топлину душе заменим турнејом по иностранству?

Култура: Колико је времена потребно једном виртуозу као што сте Ви (рецимо недељно или у току дана) како би одржавао унутрашњу концентрацију? Постоји теорија, зар не, да развој брзине зависи од тога колико је нота у секунди музичар у стању да чује унутрашњим слухом.

Јуриј Башмет: Често ме питају колико треба да се вежба да би се добро свирало, тј. да се одржава неопходна брзина и техника. Сваки пут наглашавам да време није важно, најважније је да се схвати шта је аутор својим делом желео да каже, и тежња да се идеја композитора пренесе до слушаоца. Брзина прстију сама по себи није циљ. Музика не треба да гаји спортске амбиције „брже – више – храбрије“. Најбитнији је смисао, и чим се он досегне и осети, све полази за руком: појављује се и потребан темпо и жељени звук. У том тренутку уопште није потребно узимати инструмент у руке – довољно је имати у мислима епоху и уметничко дело, и музика тада почиње да звучи унутар вас самих.

Овај интервју је адаптирана верзија руског текста са портала Министарства културе РФ культура.рф.

Росијскаја газета. Сва права задржана.