Тројице-Сергијева лавра, тврђава од тишине

Основана у 14. веку усред непроходне шуме као усамљено место за молитву, Тројице-Сергијева лавра је неколико стотина година касније постала највећи мушки манастир и истовремено једна од најмоћнијих тврђава које су чувале прилаз Москви. У различитим периодима руске историје она је више пута одиграла значајну, а можда и одлучујућу улогу.

За време царевања Ивана Грозног Тријицки манастир постаје неосвојива тврђава. Њен задатак је био да штити прилаз ка Москви. Фотографије љубазношћу портала Министарства културе РФ, культура.рф.

Тројице-Сергијева лавра је један од најзначајнијих духовних центара у Русији и највећи мушки ставропигијални манастир Руске православне цркве. Срце Лавре чини црква Свете Тројице (Тројицка црква) у којој се налази кивот са моштима једног од најпоштованијих руских светитеља – Сергија Радоњешког. Овај јединствени архитектонски ансамбл, који се кроз векове постепено формирао, од 1993. се налази на листи споменика Светске културне баштине УНЕСКО-а.

Пре неколико векова (1774) обитељ је стекла статус лавре (великог и значајног манастира), док је први дрвени храм на брду Маковици, на ушћу речица Кончуре и Вондјуге изграђен још у 14. веку. Подигао га је сам свети Сергије заједно са својим братом Стефаном.

У потрази за молитвом и самоћом син из господске куће по имену Вартоломеј се после смрти својих родитеља повукао у дубину шуме. Ту је живео угледајући се на подвижнике из старих времена. Неколико година касније, пошто је пострижен у монаштво под именом Сергије, код њега су почели да се окупљају људи. Око његове испоснице појављују се прве монашке келије. Касније су ученици преподобног Сергија основали велики број нових манастира и на тај начин допринели јачању хришћанства и ширењу писмености, као и заштити пограничног појаса Московске државе.

Црква Силаска светог Духа, подигнута 1476. на четири потпорна стуба са једном куполом, јединственa је по томе што је под основом њене куполе изграђен звоник.

Свети Сергије је први у Русији у живот манастирске обитељи увео општежитељни типик, према коме су монаси живели у издвојеним келијама, док су домаћинство и поседи били заједнички. Такав начин манастирског живота одредио је и будуће карактеристике архитектуре. Дрвена ограда је окруживала 13 издвојених колиба-келија, цркву и неколико посебних грађевина које су чиниле заједничко домаћинство. Тако је усред непроходне шуме настао мали дрвени град. Манастир је постепено растао, а нови монаси, који су се по начину живота угледали на Сергијево подвижништво, били су пореклом из различитих друштвених слојева, укључујући потомке из богатих и угледних породица. У близини монаха насељавао се и обичан народ. Име светог старца постало је тако чувено да му је у походе на ово место скривено дубоко у шуми дошао и велики московски кнез Димитрије. Преподобни Сергије је постао његов духовни учитељ. Управо он је благословио кнеза Димитрија 1380. пре поласка у Куликовску битку.

Свети Сергије је први у Русији у живот манастирске обитељи увео општежитељни типик, према коме су монаси живели у издвојеним келијама, док су домаћинство и поседи били заједнички. Такав начин манастирског живота одредио је и будуће карактеристике архитектуре.

Наследник светог Сергија и његов ученик Никон је 1422. на месту старе Тројицке цркве започео изградњу првог храма од белог камена. Нажалост, до данас се нису сачувале фреске из 15. века које је живописао чувени иконописац Андреј Рубљов. Међутим, сачувано је 40 икона, међу којима и позната икона Свете Тројице. Данас је Тројицка црква један од ретких очуваних споменика који је пример градње у белом камену из времена московске кнежевине. Иконостас ове цркве издваја се по томе што је то једина збирка икона с почетка 15. века која се сачувала у храму за који је првобитно била и намењена.

У изгледу цркве Силаска светог Духа, подигнуте 1476, може се препознати стил северних псковских мајстора. Овај храм на четири потпорна стуба са једном куполом јединствен је по томе што је под основом његове куполе изграђен звоник. У 17. веку је уз цркву дозидана и капела над гробом светог Максима Грка. Овај изузетно образовани монах из светогорског манастира Ватопеда стигао је у Москву како би преводио духовне књиге. Али неке појаве са којима се сусрео у Москви нису биле сасвим у складу са његовим представама о хришћанској држави. Између осталог, он није одобравао развод Василија III од његове прве жене Соломоније Сабурове. Максим је оптужен за јерес и дуго времена је био заточен у тамници, где му нису дозволили да чита и пише. Затим је још двадесет година живео под надзором у једном манастиру у граду Тверу. И тек последње година живота провео је у Тројице-Сергијевој лаври.

За време царевања Ивана Грозног Тријицки манастир постаје неосвојива тврђава. Њен задатак је био да штити прилаз ка Москви. Дрвене келије се премештају ближе масивним каменим зидинама, које се уздижу до шест метара у висину, а на ослобођеном простору се гради црква са пет купола, посвећена Успењу Пресвете Богородице. Био је то својеврсни дар манастиру од цара. Велика црква по архитектонској форми подсећа на Успенску цркву московског Кремља. Нови храм је постављен тако да стара Тројицка црква ипак остаје централна манастирска грађевина. Иван Грозни је градитеље храма ослободио плаћања државних пореза и намета и с времена на време обилазио радове како би се уверио да градња напредује.    

Манастир је са великим успехом испуњавао своју одбрамбену функцију. У периоду историје Русије познатом као Смутно доба пољско-литванска војска је шеснаест месеци држала манастир под опсадом. Противничка војска је била бројчано надмоћна над бранитељима манастирског утврђења. Тврђава је била изложена непрекидној паљби, био јој је прекинут доток воде, непријатељ је користио лукаво осмишљене опсадне справе (као што је опсадна кула на точковима – лат. turres ambulatorie), предузимајући бројне јурише како би освојио утврђење. Међутим, ништа није могло да поколеба одважне заштитнике манастира. Монах Аврамије Палицин је у „Предању о опсади Тројице-Сергијевог манастира” описао подвиг сељака и монаха, који су жртвовали своје животе како би дигли у ваздух подземни пролаз који су Пољаци прокопали испод манастирских зидина, као и херојско држање одреда бранитеља који је под вођством сељака Сујете противника натерао у бекство. Додаћемо да се управо на овом месту под зидинама утврђења неколико година касније (1612) под вођством Мињина и Пожарског окупила народна војска припремајући се за одлучујући напад.

Зидине са кулама, којих је било укупно 11, после опсаде су обновљене, подигнути су нови храмови и дозидане манастирске просторије. Данас дужина зидина тврђаве износи 1125 метара, а њихова висина се креће између 7 и 15 метара. Манастирска обитељ светог Сергија била је једно од највећих утврђења свога времена.

Улаз у манастирски градић из правца Москве назива се Света капија и над њом се налази тзв. надвратна црква. У стара времена ова капија се користила само приликом доласка цара и патријарха. Недалеко од ње налази се Успенска капија која је била намењена за улазак „људи и животиња”, док је од стране града Угљича у манастир водила северна Каличја капија (са Каличјом кулом висине 40 метара), намењена путујућим ходочасницима, који су се називали „калике”.  

Августа 1689. млади цар Петар, будући Петар Велики, по мрклој ноћи је сам јахао у Тројицки манастир, како би се спасао од побуне „стрелаца” (елитне руске јединице тог времена). Пошто је у крвавој борби за власт однео победу над својом сестром, принцезом Софијом, Петар није заборавио манастирску обитељ која га је у томе подржала. Као израз своје захвалности он крајем 17. века на манастирском тргу подиже велико камено здање Трпезарије. Ово је једно од најупечатљивијих и најлепших манастирских здања, које красе препознатљиве раскошне декорације у стилу московског барока. Над Светом капијом Лавре подигнут је храм Рођења св. Јована Претече, чију је изградњу у периоду 1693-1699. финансирао блиски сарадник Петра Великог, Григорије Строганов. Тако је манастир добио још једну грађевину у истанчаном барокном, тзв. строгановском стилу. 

Изградња новог звоника била је последњи значајан потез који је архитектонском манастирском ансамблу дао данашњи изглед. Ова висока просторна доминанта целокупне композиције ансамбла градила се за време владавине три руске царице: Ане Ивановне, Јелисавете Петровне и Катарине Велике. Звоник на пет нивоа, висок 88 метара, изграђен је по страни од осталих грађевина које су окупљене око централног трга. Такав распоред је учинио да ова чудесно лепа грађевина стане као противтежа у односу на преостали део ансамбла и да уметничка целина комплекса архитектонских здања из различитих епоха добије на изражајности и снази.

Посетиоце Тројице-Сергијеве лавре који данас прилазе манастиру најпре дочекује управо овај звоник. Прелепе грађевине се са поштовањем размичу како би путника пажљиво упутиле  пред Тројицку цркву. Архитектама из 18. века је на изузетан начин пошло за руком да висока и масивна здања потчине историјском и духовном центру ансамбла – гробници преподобног Сергија.

Архитектонски ансамбл Лавре, који се постепено формирао током четири века, данас се може посматрати као својеврстан уџбеник из историје руског неимарства. 

Руски текст на порталу Министарства културе РФ, культура.рф.

Росијскаја газета. Сва права задржана.