Владимир Мартинов: Права музика је продужетак космичке хармоније. А данас је музика девалвирала и постала као жвака: и у лифту звучи исто као у супермаркету или ресторану. Извор: РИА „Новости“.
Владимир Мартинов је композитор-концептуалиста. Убрајају га у „православне минималисте“ и на први поглед није јасно шта то заправо значи. Он је међу савременим композиторима прави гуру, добитник је Државне награде, а његове књиге, у којима он објављује да је „композиторска епоха завршена“, узбуђују како почетнике, тако и просвећене читаоце.
Култура: „Време композитора је прошло“ – то су речи које Ви често понављате. Да ли сте до краја осмислили ту појаву?
Владимир Мартинов: Она је толико очигледна да није потребно никакво посебно осмишљавање. То је завршена прича. Али то уопште не значи да је музици дошао крај. То је можда тек њен почетак, и можда је у будућности очекују многи сјајни тријумфи. Када говорим да је време композитора прошло, ја имам у виду музику која је стриктно везана за нотни запис. У великим древним културама, на пример у Египту, Индији и Кини, није било композитора, па ипак достигнућа тих култура нису ништа мање значајна. Богослужбено појање, индијска рага и пекиншка опера такође не знају за композиторе. И у савременој пракси, на пример у џезу и року, улога аутора нотног записа је сведена на минимум.
Композитори су постали моћни када се појавила Гутенбергова штампарија, али све је нивелисано када је штампарију заменио микрофон. Свако може да приђе микрофону, чак и онај ко се не разуме у ноте. Некада ни извођач није имао шта да свира, нити је слушалац имао шта да слуша док аутор не напише ноте. А данас џезер из Њу Орлеанса може да свира и без нота. Извођач је већ од друге четвртине 20. века потиснуо композитора. Зашто баш извођач? Зато што је он најближи микрофону, а ко је најближи микрофону, тај је главни.
Култура: Због чега је онда потребна музика?
Постоје два минимализма. Прво је минимализам савремене музике. Тај правац је поникао у Америци, а затим је захватио Европу и Русију. Друго је природни, исконски минимализам, тј. минимализам као природно стање музике. То је архаични фолклор, руски унисони напев, музика црквених звона, грегоријански корал, будистичке мантре.
В.М.: На Интернету ћете музику наћи у рубрици Entertainment, тј. „забава“. Кад би то чуо Питагора, он би вас самлео, јер је музика оно што организује и људски живот и живот космоса. Права музика је продужетак космичке хармоније, а погрешна музика ту хармонију нарушава. А нама то звучи смешно. Музика је девалвирала и постала као жвака: и у лифту звучи исто као у супермаркету или ресторану. Али она је као и раније неопходна. Ако се та „позадина“ искључи, већина људи ће једноставно полудети.
Култура: Да ли то значи да је музика утилитарна?
В.М.: Апсолутно. Она се претворила у робу и служи за подржавање рефлекса жвакања.
Култура: Познавала сам композитора коме је жеља била да компонује музику за краве. Тако би оне, по његовом мишљењу, давале више млека.
В.М.: Звучи банално, али у томе има истине. Међутим, тај ниво је доступан само шаманима или маговима. Композиторска музика нема ту снагу. Ево простог примера: сви знају за изванредне опере Глука и Монтевердија на тему Орфеја и Еуридике. Орфејева песма је узвишена музика, али она не може да успостави контакт са силама пакла, за тако нешто би морала да изгледа као певање будистичких монаха. Само оно може да утиче на мужу крава, а композиторска музика то не може ни у ком случају.
Култура: Припремајући се за интервју, одгледала сам на Јутјубу ваш цртани филм „Тајновита кутија“, и одмах после тога ми је систем понудио да погледам „Посвећење пролећа“. То ми је личило на некакво мистичко подсећање да Вас питам о Стравинском, о Вашем посебном односу према њему...
В.М.: Ја сам се чак и сретао са њим. Тако се десило да ме је Стравински благословио. Он је за мене био и цар, и бог, и чак нешто више од тога. Мада, то није прича за новине и неће проћи, али ако инсистирате... Ја сам мислио да ће ми Стравински причати о тајнама композиторске вештине, очекивао сам нешто узвишено, а он ми је говорио о томе како пати од претконцертне дијареје. Испричао ми је каква постоје средства против те болести и навео рецепте у којима је било компликованих комбинација са коњаком и вискијем. Када сам касније почео озбиљно да се бавим концертном праксом и код мене су се појавили исти симптоми. Тада сам схватио да је тај сусрет уствари био додир са шаманизмом.
Култура: Како се код Вас интересовање за Исток слаже са православљем?
В.М.: Ја сам до православља дошао преко будизма и таоизма, као и многи из моје генерације. За то сам доживотно захвалан Истоку. Имали смо јаку школу оријенталистике, и ја сам имао срећу да се упознам са ученицима Дандарона, будисте који је умро у бајкалском логору. И опет сам имао среће када сам дошао у додир са старцима. Сусрет са оцем Таврионом, који је живео у Спасо-Преображенском скиту код Риге, преокренуо ми је живот. Тада сам схватио: само православље, и ништа друго...
Култура: И почели сте да предајете на духовној академији Тројице-Сергијеве лавре. Шта сте предавали?
В.М.: Непуних 18 година сам предавао историју црквеног појања и неумску нотацију, а у школи за диригенте хармонију и солфеђо.
Свиђа ли Вам се Бетовен? Свиђају ли Вам се египатске пирамиде? Постоје у историји обележја, стубови, фундаменталне ствари које су неизоставне, које се никако не могу заобићи. Зар ће некоме пасти на памет да пита свиђа ли вам се Ајнштајнова једначина Е=mc²?
Култура: Реците нам нешто о Вашој духовној музици.
В.М.: Четири године нисам ништа компоновао, бавио сам се проучавањем староруског система црквеног појања. Затим сам под руководством владике Питирима, који се много интересовао за ране форме богослужбеног појања, реконструисао појање на службама 16. и 17. века, записано неумском нотацијом. Касније сам почео да пишем и ауторске композиције на сакралне текстове. Међу њима су најзначајније „Апокалипса“ и „Плач пророка Јеремије“. На фестивалима појаца хорови су изводили моја дела. Доста сам компоновао и католичку музику: „Реквијем“, „Stabat Mater“... Наручилац је био један италијански продуцент.
Култура: Ви, и не само Ви, дајете предност мултимедијалним формама уметности. Да ли се у томе огледа човеков синтетички доживљај света, његова природа или нешто треће?
На Интернету ћете музику наћи у рубрици Entertainment, тј. „забава“. Кад би то чуо Питагора, он би вас самлео, јер је музика оно што организује и људски живот и живот космоса. Права музика је продужетак космичке хармоније.
В.М.: Не ради се о синтетичком начелу, него о некаквом архаичном синкретизму. Ми живимо у подељеном свету: на једној страни је музика, на другој поезија, а на трећој плес. Све је одвојено и засебно. Међутим, старогрчка трагедија или пекиншка опера првобитно су биле синкретичке. Чини се да модерна уметност поново тежи ка архаичним начелима. Данас мало кога занимају слике на платну, приметно је интересовање за инсталације и перформансе. Тај процес се може различито вредновати, али тенденција потраге за новом интеграцијом различитих видова уметности постоји.
Култура: Много сте радили за филм. У „Сталкеру“ Тарковског се чује Ваша флаута. Да ли је филм Павла Лунгина „Острво“ био последњи на коме сте радили?
В.М.: После Лунгина сам радио са Достаљем на „Расколу“ и „Лењиновом завештању“. Укупно сам радио на преко педесет филмова. Најупечатљивији је био рад на „Сталкеру“, за који је музику писао Алексеј Артемјев, а ја сам импровизовао соло флауту на тему старинске мелодије.
Култура: За Вас кажу да сте православни минималиста. Можете ли нам објаснити шта је то?
В.М.: Постоје два минимализма... Прво је минимализам савремене музике. Тај правац је поникао у Америци, а затим је захватио Европу и Русију. Друго је природни, исконски минимализам, тј. минимализам као природно стање музике. То је архаични фолклор, руски унисони напев, музика црквених звона, грегоријански корал, будистичке мантре. Ја тежим том првобитном минимализму. Неминималистичку музику су компоновали Бах, Бетовен, Шуберт и Стравински. То је само острвце у океану свеопштег минимализма.
Култура: Зашто сте навели само та имена?
В.М.: Њихова музика је мењала изглед музичког процеса. Штокхаузен је један од последњих великих композитора који је изменио изглед музике. Ту не функционише категорија „свиђа ми се“ и „не свиђа ми се“. Свиђа ли Вам се Бетовен? Свиђају ли Вам се египатске пирамиде? Постоје у историји обележја, стубови, фундаменталне ствари које су неизоставне, које се никако не могу заобићи. Зар ће некоме пасти на памет да пита свиђа ли вам се Ајнштајнова једначина Е=mc²? Код великих композитора постоје једначине и алгоритми. Међу њима предњаче Немци, и ту треба додати Вагнера и Малера, а у 20. веку су се укључили и Руси, које представља Стравински.
Култура: Могу ли да задам једно глупо питање? Да ли сте Ви спремни да изведете ту једначину? И како бисте је извели: музички, вербално, или некако другачије?
В.М.: Ако се нешто може вербално изразити, онда то није једначина. Њу треба осетити са позиције одређеног историјског музичког процеса и са гледишта оних који тај процес стварају. Музика Шопена, Рахмањинова и многих других има величину, али не садржи те једначине. Додуше, њихова музика је врло лепа и пружа човеку велико задовољство.
Руски текст на сајту портала Министарства културе РФ, культура.рф.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
