Мистерија страшне смрти Дјатловљеве групе

Сцена из филма Ренија Харлина „Тајна Дјатловљевог превоја“ („The Dyatlov Pass Incident“). Извор: kinopoisk.ru.

Сцена из филма Ренија Харлина „Тајна Дјатловљевог превоја“ („The Dyatlov Pass Incident“). Извор: kinopoisk.ru.

Деветоро младих излетника је 1959. погинуло у снежним беспућима Северног Урала под тајанственим околностима од којих се леди крв у жилама. Њихова смрт никада није разјашњена. После отварања докумената старог предмета током 1990-их, мистерија се само још више продубила. А сада стиже и холивудски филм о њој.

Најпре су пронашли петоро туриста. Јуриј Дорошенко и Јуриј Кривонишченко су само у доњем вешу лежали поред кедровог дрвета, на падини испод напуштеног шатора, од кога су били удаљени пола километра. Игор Дјатлов, вођа групе туриста, био је обучен, али без обуће и у распареним чарапама – са вуненом чарапом на десној и памучном на левој нози. Лежао је 300 m од кедра узбрдо на путу према шатору, са лицем у снегу, пригрливши брезу. Главом је био окренут у правцу шатора. Још 300 m даље на узбрдици лежала је Зина Колмогорова. И она је била без обуће, и глава јој је била окренута према шатору. Даље на узбрдици, 180 m од Зине, лежао је Рустем Слободин са пробијеном лобањом. На десној нози му је била ваљенка са четири чарапе, а лева нога му је била боса.

Остали су пронађени знатно касније, крајем пролећа, тј. кроз два месеца. Људмила Дубињина је била поред извора, на коленима, лицем окренута према извору, а поред ње су лежали загрљени Семјон Золотарјов и Александар Колеватов, док је Николај Тибо-Брињол лежао у води. Золотарјов је био без очију, Дубињина без очију и језика. Још се говорило о чудној боји коже погинулих: црвенкастој или наранџастој.

Зашто би млади, здрави људи који су знали где је шатор и све што им треба да преживе гледали у њега остајући полуголи у снегу до смрзавања? У извештајима је писало и да је на њиховим лицима, окренутим ка шатору, био остао израз неописивог страха. Шта су видели?

То је био Совјетски Савез, 1959. година. Новине нису писале о таквим стварима. Нису ни постојале речи којима би се о нечему таквом могло писати. Додуше, људи тога доба нису ни навикли да из штампе сазнају шта се заиста дешава. Совјетским грађанима је медије замењивао систем гласина и градских легенди, који се популарно називао „сарафански радио“. На сахрану учесника похода окупио се цео Свердловск (тако се тада звао Јекатеринбург).

Превише мистериозних и страшних детаља

Узрок њихове смрти била је стихијна сила коју људи нису били у стању да савладају.

Закључак у званичном извештају иследника Лава Иванова из 1959.

Оно што је свима морало пасти у очи јесте да су околности њихове смрти биле претерано чудне. Из извештаја истражних органа - који су касније постали доступни - било је јасно да није било никаквих јасних трагова страних лица или животиња. Много питања је остало без одговора. Зашто би млади, здрави људи који су знали где је шатор и све што им треба да преживе гледали у њега кроз ноћ остајући полуголи у снегу до смрзавања? У извештајима је писало да су сви имали велика унутрашња крварења - која су их можда онемогућила да се крећу. Неки су имали и сломљена ребра. Један од чланова групе је имао смрскане кости лобање без икаквих спољних повреда. Зашто су истрчали полуголи из шатора у сурову северноуралску зимску ноћ? У извештајима је писало и да је на њиховим лицима, окренутим ка шатору, био остао израз неописивог страха. Шта су видели? Да ли је нешто дошло у њихов шатор? Такође, они нису просто истрчали из шатора, кроз врата. Они су прорезали рупу на његовом крилу и кроз њу излетели напоље. Појавила се и верзија извештаја по којима су њихова тела била радиоактивна. Неки су имали и велике опекотине... И то није крај. Једна група, која је најдаље побегла од шатора, направила је лежај у снегу од грана четинара - али свеједно нису нађени у њему него неколико метара даље, смрзнути. Све то, ипак, не објашњава најбизарнији детаљ: шта се десило са њиховим очима и језицима?

Приче о стравичној смрти туриста колале су деценијама пре него што ће се појавити први форуми на руском Интернету, посвећени погибији групе. Временом су те приче попримале све више измишљених и реалних детаља, преносиле су се од уста до уста, из генерације у генерацију. Педесетих година се у Русији тек рађао масовни туризам, и он се тада није асоцирао са фотографисањем испред културноисторијских споменика, него са романтичним походима у неистражене крајеве велике земље, са ранчевима, шаторима и песмама уз гитару. Судбина Дјатловљеве групе за неколико генерација туриста је представљала први мит о коме је било тако занимљиво и тако страшно расправљати ноћу поред логорске ватре за време предаха. Превој на чијој падини су погинули туристи добио је име по Игору Дјатлову. Сада тамо стоји спомен-обележје. Поставили су га неки ентузијасти.

Јануар 1959: Људмила Дубињина се опрашта са Јуријем Јудином након што је одлучио да због болести напусти групу - и захваљујући томе остао жив. У позадини је Игор Дјатлов. Фотографија је преузета са филма пронађеног у кампу на месту трагедије на превоју који је касније добио Дјатловљево име и уврштена у истражни материјал.

Деведесетих година, после распада СССР-а, иследник Лав Иванов дао је неколико интервјуа. Управо он је тада, 1959, затворио случај оваквом формулацијом: „Узрок њихове смрти била је стихијна сила коју људи нису били у стању да савладају“. У интервјуима је он јасно наговестио да је та „стихијна сила“ била везана за некакву паранормалну појаву: НЛО, „снежни човек“ или нешто у том стилу.

Занимљиво, шта нас чека на том путовању? Шћа ћемо ново видети?

Из дневника Зинe Колмогоровe, 23. јануар 1959.

Очигледно је архив иследника Иванова био главни извор документованих сведочанстава везаних за догађај са Дјатловљевом групом. Чланови групе су током похода све време водили дневнике и непрекидно су се фотографисали. Све фотографије су биле приложене уз предмет. Постепено је тај фото-архив у целини постао доступан јавности. Весели изрази лица, старомодна одела и упечатљиви пејзажи Северног Урала: планине и снег, снег, снег... Није било званичне верзије погибије туриста, и очигледно је да је никада неће ни бити. Па ипак, као и у сваком загонетном догађају, постоје скептици који су убеђени да ништа ту није загонетно, и то убеђење им, изгледа, причињава задовољство. Север, снег, зима... Па да: снег им је дошао главе. Или их је засула лавина, или је снег толико падао, да им је затрпао шатор, тако да су они у паници и страху полунаги побегли из шатора и онда умрли на мразу.

Трејлер филма „Тајна Дјатловљевог прелаза“ (2013).

А шта ако ипак није снег? Северни Урал је хладно и ненасељено подручје, нико га не познаје у довољној мери и подједнако је вероватно да се ту могао налазити логор Гулага, или тајна нуклеарна фабрика, или полигон за тестирање тајног оружја, или је то једноставно некакво зачарано место. Представници аутохтоног северног народа Манси, који су у овим крајевима живели далеко пре него што су дошли Руси, називали су превој планином Деветоро мртвих. У Дјатловљевој групи је било управо деветоро туриста. Задатак са огромним бројем полазних података и без тачног коначног решења представља идеалну причу за класичан хорор филм.

Судбина Дјатловљеве групе за неколико генерација туриста је представљала први мит о коме је било тако занимљиво и тако страшно расправљати ноћу поред логорске ватре за време предаха.

Поврх свега, на ову тему су се водиле невероватно дуге и жестоке дискусије на интернет-форумима, најпре на локалним, уралским, а затим и на московским. Прављене су мултимедијалне презентације (фотографије из архива групе са злослутном електронском музиком у позадини), популарни писци детективских прича писали су чланке, а разноразни ентузијасти су годинама проучавали тај поход са свим његовим детаљима и писали о томе књиге. „Дјатловманија“ је један од најзначајнијих феномена руског Интернета. Холивудски хорор о Дјатловљевој групи пре пет година би био сензација, а сада људи само слежу раменима и питају: „Где сте били до сада?“.

Филм Ренија Харлина се, наравно, неће допасти људима који су се годинама по форумима препирали о Дјатловљевој групи, али они никада неће признати (чак ни себи) да није ствар у филму, него у неизбежном претварању локалног култног садржаја у општепознату причу. Никоме се не допада када андерграунд постаје део поп културе, али изгледа да други критеријуми за „супер причу“ једноставно не постоје.

Росијскаја газета. Сва права задржана.