Људи који су створили руску музику

Руска класична музика је један од најважнијих органских делова светског музичког наслеђа и представља један од највидљивијих делова руске културе у целом свету. „Руска реч“ представља кратак преглед најистакнутијих руских композитора, од Михаила Глинке до Алфреда Шниткеа.

Руски композитори су заувек ушли у историју оплеменивши својим стваралаштвом светско музичко наслеђе. Неки од њих су постављали основе, други су их смело рушили. Многи су у својим делима забележили богатство руског фолклора. Док су поједини преосмишљавали средњовековну музику, било је и оних који су трагали за звуцима будућности. „Руска реч“ представља кратак преглед најистакнутијих руских композитора: од Михаила Глинке до Алфреда Шниткеа.

Михаил Глинка (1804–1857)

Иља Рјепин: Михаил Глинка током писања опере „Руслан и Људмила“ (1887).

Глинка заузима посебно место међу руским композиторима јер се он сматра зачетником руске уметничке музике. Музиком је почео да се бави са 10 година, а да компонује већ са 18. У младости је био познат као пијаниста и певач кога краси „анђеоски глас“. Постао је славан после 30. године.

Савременици су запамтили да је Глинка имао врло високо мишљење о себи и да је од композитора ценио само себе, Глука и Шопена. Пријатељ му је био Александар Пушкин и на основу његове поеме „Руслан и Људмила“ Глинка је написао своју чувену оперу са истим именом, која је доживела осуду домаће критике, али је зато у Европи постигла велики успех. Ово ремек-дело наставља да и данас побуђује стваралачки занос многих оперских редитеља: у 2011. је, на пример, контроверзна поставка управо ове опере била прва премијера на обновљеној сцени Бољшог театра у Москви. Након распада Совјетског Савеза па до 2000. химна Русије била је „Патриотска песма“ коју је Глинка написао 1833.

Петар Чајковски (1840–1893)

Николај Кузњецов: Петар Иљич Чајковски (1893).

Дела Петра Чајковског нимало не губе на својој вредности чак ни после безброј извођења и коришћења у најразличитије сврхе: од филмских и рекламних звучних ефеката па до небројених варијација и прерада ових свима добро познатих мелодија.

Oтац композитора је био инжењер у ваљаоници челика у удаљеној провинцији, који се касније преселио у Санкт Петербург. Чајковски је био по професији правник и радио је у Министарству правде. Доста дуго је музика била само његов хоби, али је он у једном тренутку напустио свој посао, односно „променио посао за свиралу“, како су тада говорили. У почетку га нису сматрали озбиљним композитором. Међутим, касније му је Универзитет у Кембриџу доделио звање почасног доктора музике. Петар Иљич је са скромношћу тврдио да је публика према њему исувише љубазна. За изненадну смрт Чајковског изазвану колером дуго су мислили да је било самоубиство. Све до данас многи музиколози сматрају Чајковског „најзападнијим“ руским композитором.

Николај Римски-Корсаков (1844–1908)

Валентин Серов: Портрет композитора Н. А. Римског-Корсакова (1898).

Један од најистакнутијих руских композитора и музичких педагога 19. века са успехом је завршио Поморски кадетски корпус, али је свој живот посветио музици. Врхунцем стваралаштва Николаја Андрејевича сматра се 15 опера посвећених руској историји и руским бајкама. Он је са изузетном пажњом и љубављу проучавао руски фолклор којим су сва његова дела проткана.

Многе интересантне приче о композитору везане су за његов педагошки рад на конзерваторијуму у Санкт Петербургу који данас носи његово име. Најпре је доста дуго сматрао да композиторима није потребно музичко образовање, а онда је и сам постао професор и у исто време усавршавао своја знања и попуњавао празнине у области теорије музике. „Моја наставничка дужност јесте да вам што пре постанем непотребан“, говорио је он својим ученицима, међу којима је био и Сергеј Прокофјев.

Модест Мусоргски (1839–1881)

Иља Рјепин: Портрет композитора М. П. Мусоргског (1881).

Припремао се за каријеру у војсци, али је изузетно лепо певао и свирао клавир па је на крају победила љубав према музици. Није успео да заврши сва своја дела јер је више волео да композиције записује тек онда када је био сигуран у њихову финалну форму, односно избегавао је да бележи варијанте у рукописима. Један део његових композиција, укључујући и чувену оперу „Хованшчина“, морали су да довршавају и прерађују други композитори, поред осталих и његов пријатељ Николај Римски-Корсаков. Сергеј Дјагиљев се присећао да је Мусоргског за време живота мало ко доживљавао као озбиљног композитора. Често су га позивали да буде корепетитор (клавирска пратња) и за то су му плаћали 25 рубаља за вече. Критичари су се, уз изузетке, прилично хладно односили према необичним за оно време делима Модеста Петровича. Здравље композитора било је озбиљно нарушено због његове слабости према алкохолу. Умро је у 42. години а истинско признање његовог рада десило се тек после његове смрти.

Александар Бородин (1833–1887)

Иља Рјепин: Портрет композитора и хемичара Александра Бородина (1888).

Руски самоуки композитор и аутор више десетина радова у области хемије врло је цењен у свету уметничке музике.

Бородин је био ванбрачни син грузијског кнеза. Од детињства је био опчињен хемијом и стекао је медицинско образовање. Његов пријатељ је био чувени Дмитриј Мендељејев. Будући заузет научним радом, Бородин се музиком бавио само у слободно време, па је легендарну оперу „Кнез Игор“ писао 18 година, и никада је није ни завршио, већ су то учинили Николај Римски-Корсаков и његов ученик Александар Глазунов, такође истакнути композитор. Зато је једна од хемијских реакција названа у част Бородина.

Александар Бородин се трудио да у животу доста постигне: не само што је био цењени научник и познати композитор, него је био и борац за људска права. Умро је са 53 године од срчаног удара.

Сергеј Рахмањинов (1873–1943)

Константин Сомов: Портрет С. В. Рахмањинова (1925).

Сергеј Рахмањинов је био пијаниста и диригент светског гласа. Звали су га „најрускији композитор“ иако је 26 година живео у САД.

Рахмањинов је рођен у породици племенитог рода и музички врло даровитој. Неколико година се усавршавао код Петра И. Чајковског. До 19. године Сергеј је написао своју прву оперу и низ других композиција. Као млад прошао је кроз озбиљну стваралачку кризу након које је успео да у потпуности изрази свој велики таленат. После Октобарске револуције 1917. емигрирао је и до краја живота остао у Америци. Рахмањинов је у иностранству доживео светску славу. Често се шалио да је „85% музичар а само 15% човек“. Једном руком је могао да ухвати распон од 12 белих дирки на клавиру (преко 26 cm). Говорили су да је имао срце од злата. Током Другог светског рата од његових личних средстава направљен је један борбени авион за совјетску војску.

Игор Стравински (1882–1971)

Пабло Пикасо: Портрет Игора Стравинског (1920).

Стваралаштво Игора Стравинског утицало је на развој неокласицизма и на рађање нових музичких идеја у 20. веку.

Многобројне турнеје, јединствене и непоновљиве композиције и способност да комбинује различите жанрове издвајали су Стравинског од других руских генија. Правник по струци, ученик Николаја Римског-Корсакова, Стравински се показао као изузетан композитор, диригент, пијаниста и надасве патриота – љубитељи његове музике препознају руску основу у свим његовим делима, упркос чињеници да је живео 57 година изван Русије и писао музику на седам различитих језика. Стравинском су приписивали љубавну везу са Коко Шанел, иако је сам композитор одбацивао те гласине.

Своје последње велико дело „Requiem Canticles“ написао је у 85. години. Умро је од срчане инсуфицијенције.

Дмитриј Шостакович (1906–1975)

Извор: ИТАР-ТАСС.

Један од највећих композитора Совјетског Савеза, његова дела су међу најчешће извођеним у свету.

Дмитриј је као дете стајао у маси и слушао Лењинов говор. У раној младости када му је отац умро био је приморан да зарађује за живот као „музички илустратор“ у биоскопу – оживљавао је неме филмове својом музичком пратњом. Касније у животу поново се вратио покретним сликама: његова музика се може чути у преко двадесет совјетских филмова. Шостакович је доживео славу у 21. години када је његова Прва симфонија одјекнула у Немачкој и у САД. Целог живота је морао да се бори са цензуром па вероватно због тога никада није било осмеха на његовом лицу, сматрају његови савременици.

Иако сва дела Шостаковича нису наишла на разумевање, добио је бројне и изузетне награде. Последњу композицију „Бесмртност“ Шостакович је написао пре него што је преминуо од рака плућа.

Сергеј Прокофјев (1891–1953)

Сергеј Прокофјев из млађих дана. Извор: РИА „Новости“.

Својe првe оперe Прокофјев je написао у 9. и 10. години, а касније је постао познат својом музичком иновативношћу и стекао je светску славу.

Љубитељи филма су Прокофјева упознали преко његове музике за филм „Александар Невски“ Сергеја Ејзенштејна. Према извесним подацима, 1930-их година, када је Прокофјев живео у Совјетском Савезу и често гостовао по иностранству, једна од великих холивудских компанија понудила му је ангажман за тада невероватних 25.000 долара недељно. Међутим, он се вратио у Москву „својој музици и својој деци“.

Сергеј Сергејевич је волео шах и према мишљењу многих стручњака био је један од најјачих шахиста међу познатим уметницима у историји. Неки кажу и да је био протестант и да није волео да се о томе говори. Прва жена композитора, Шпанкиња Каролина Кодина (Лина Прокофјева), после неформалног развода осам година је провела у казненим колонијама. Прокофјев и Стаљин су умрли истог дана, па се композитора мало ко сетио у данима националне жалости.

Александар Скрјабин (1872–1915)

Извор: РИА „Новости“.

Александар Скрјабин је био чувен као композитор-мистик. За њега је главна предност уметности била могућност да се „препознају и прикажу промене универзалних размера“. Из тог разлога овај композитор није придавао велики значај традицијама и ограничењима па је у очима јавности изгледао као иноватор, али и као чудак и занесењак. Његове композиције са светлосним ефектима боја у музици тешко је извести чак и у савременим условима.

Он је први користио боје у музици и веровао је да звук може да промени стварност, смишљајући планове како би својом музиком утицао на универзум. Скрјабин је имао доста концертних гостовања а био је познат као пијаниста-виртуоз. Са 43 године изненада је умро од последица инфекције крви.

Алфред Шнитке (1934–1998)

Извор: РИА „Новости“.

Овај знаменити руски композитор рођен је у немачко-јеврејској породици, тако да му је руски био други језик, а његов први музички инструмент била је усна хармоника. Препознатљиво обележје овог композитора било је преплитање различитих стилова – „полистилистика“, како је он то сам називао. Шнитке је одушевљавао љубитеље новог звука тиме што је у својим делима за оркестар користио електричну и бас-гитару. Шнитке је тврдио да он не компонује музику, већ само записује оно што му „долази одозго“. Попут других великих композитора 20. века писао је музику за филмове, укључујући и цртане.

Последњих 8 година свог живота провео је у Хамбургу, али је сахрањен у Москви.

Росијскаја газета. Сва права задржана.