Како спасти 250 језика Русије?

Према Уставу Дагестана, сви језици који се тамо говоре имају статус државних, али се само 14 језика који имају писмо, укључујући руски, фактички третира на тај начин. Извор: РИА „Новости“.

Према Уставу Дагестана, сви језици који се тамо говоре имају статус државних, али се само 14 језика који имају писмо, укључујући руски, фактички третира на тај начин. Извор: РИА „Новости“.

У Русији се говори око 250 језика, међу којима је руски са преко сто милиона носилаца, али и кетски, на којем се споразумева једва хиљаду људи. Будућност руског и неколико туранских језика је осигурана, док се остали суочавају са озбиљним тешкоћама у покушају да се одрже.

Језици Русије су исто тако нерешива загонетка као и тајанствена руска душа. И сам руски језик је тајна. На њему је, наиме, за рекордно кратко време (од краја 18. до краја 19. века) настала једна од водећих европских књижевности. У овом временском периоду стварали су Толстој, Чехов, и многи други. Тако брз развој књижевност није доживела ни у Америци, која се ослањала на вековну традицију енглеске културе.

Руски језик има сигурну будућност. Постоји брига о његовом развоју у земљи, у иностранству он привлачи велико интересовање и на сваки начин се развија. Сличну судбину имају и други језици великих староседелачких народа у Русији, као што су Татари, Башкири, Чуваши и Јакути (сви ови језици спадају у групу туранских језика). Чак ни Јакути, којих има пола милиона и расејани су по територији највеће федералне јединице РФ (на 3 милиона квадратних километара), не треба да брину за будућност свог језика. На јакутском се штампају књиге, одржава се настава у школама и на факултетима, функционишу сва средства информисања и сви типови културних установа, њиме се активно баве етнографи и лингвисти.

Међутим, језици малих староседелачких народа се налазе у много тежој ситуацији. Такви језици изумиру свуда на планети. Често за то није одговорна ни бирократија ни шовинистичко друштво, већ суровост природних услова. Русија није изузетак. У субполарној области Русије, чији је већи део покривен тајгом и тундром, налазе се територије непроходне као амазонске џунгле, али са много хладнијом климом. У овим пространствима од крајњег северозапада (Саами) Русије до њеног крајњег југоистока (Удегејци) полако нестају племена која воде сурову, номадску и не увек успешну борбу за живот и комуницирају на својим језицима без писма. Ови народи не могу да живе у условима урбанизоване цивилизације због специфичног начина исхране, нерезистентности на алкохол и на вирусе који су за већину људи безопасни.

Постоји, међутим, и друга врста одумирања језика, а то је постепена асимилација у већинско становништво у густо насељеним областима. Таква судбина је задесила неке од дијалеката карелског језика („Карели” је заједнички назив за остатке угро-финских племена и потомке православног становништва данашње Финске које се доселило у Русију пред религиозним прогонима у средњем веку). Последњи Карели који су живели на у Валдају (популарна бања између Санкт Петербурга и Москве) приликом пописа 1897. изјаснили су се као Руси, док је њихов дијалекат изумро још раније.

Држава се труди да пружи подршку малим староседелачким народима Севера, Сибира и Далеког Истока. Њихови младићи ослобођени су војне обавезе, ловци и рибари ослобођени су плаћања пореза итд. Међутим, у Русији постоји и регион у којем су говорници језика који немају развијена писма изложени много озбиљнијим проблемима. Ради се о Дагестану на Северном Кавказу. Још у средњем веку Арапи су Кавказ називали „Планина језика”. Али, Дагестан чак и на овом лингвистички богатом простору заузима посебно место. На релативно малој и приступачној територији тамо се говори око 50 језика. Према Уставу ове републике, измучене тероризмом и проблемом незапослености, сви њени језици имају статус државних, али се само 14 језика који имају писмо, укључујући руски, фактички третира на тај начин. Носиоци осталих језика (који често насељавају неко мало село или чак део села) вештачки се припајају моћнијим народима (међу којима су најмногобројнији Аварци) и нису им омогућене пореске, културне и друге погодности.

Научницима је дозвољено да проучавају локалне језике, о њима објављују малотиражне приручнике и за њих развијају варијанте писма. Међутим, са пуним правом се може говорити о неприметном постепеном искорењивању таквих језика. Пример за то је судбина Ботлихаца. Без обзира на окупљања и небројене петиције сакупљане у селу Ботлих (административни центар Ботлихског рејона Дагестана) са циљем да се Ботлихцима и њиховом језику (који припада андској групи аваро-андо-цезских језика нахско-дагестанске породице) омогући културна аутономија, њих званичници настављају да убрајају међу Аварце, што је као пракса започело још 1920-их година, када је совјетски комесар за питања националности био Стаљин. Овакав третман је довео до тога да од 6 хиљада Ботлихаца матерњи језик данас говори само њих 200.

Росијскаја газета. Сва права задржана.