„Ако Петар Велики устане, свима нам се лоше пише!“

Непознати холандски уметник: Говор Петра I у Холандији (око 1690). Извор: Hermitage Amsterdam.

Непознати холандски уметник: Говор Петра I у Холандији (око 1690). Извор: Hermitage Amsterdam.

Владимир Путин је у друштву холандске краљице посетио изложбу „Петар I: велики реформатор“, постављену у изложбеном центру „Ермитаж-Амстердам“. Ова изванредно репрезентативна изложба посвећена је цару академику, јунаку, реформатору, морепловцу, бродоградитељу, колекционару...

Гужва на изложби „Петар I: велики реформатор“ толико је велика, да се тешко може прићи експонатима које је Ермитаж донео у престоницу Холандије. Посетиоци на разним језицима ватрено коментаришу поједине уникате, полуотворених уста слушају аудио-водича и чекају у реду да пробају како им стоји копија Петровог кафтана.

Изложба заиста може да заинтригира посетиоца својим експонатима. Додуше, њен први „акорд“ није много весео, јер се на улазу најпре наиђе на две слике мртвог императора, и обе су насликане „уживо“, тј. док је Петар Велики заиста лежао на самртном одру. Такав распоред има за циљ, како објашњавају куратори, да memento mori не буде уобичајени званични панегирик, него да прикаже реалног човека. Друга је ствар што поред наредних експоната руски посетилац може почети да зева, јер је централни део експозиције заправо „приказ епохе Петра Великог за почетнике“, и врло је снисходљив у дидактичком смислу. Аутори изложбе као да кажу посетиоцу: „Здраво. Сада ћу ти испричати како су пре Петра Великог сви руски цареви били брадати, а онда су се, без обзира на побуне и погубљења, догодиле реформе и Руси су потукли Карла XII“. Ту су портрети, гравире битака, разни поклони које је Петар добио на својим путовањима по Европи, седла руског цара и шведског краља... Све то више личи на слике из уџбеника, него на историјске „мемоаре“. Али зато у следећем делу, после поучног увода, амбијент изложбе постаје заиста несвакидашњи.



Ермитаж на Неви и Ермитаж на Амстелу

Ермитаж на Амстелу је музеј на реци Амстел у Амстердаму. То је филијала петербуршког Ермитажа. Основан је 2004. као мали музеј у дозиданом крилу које гледа на канал Херенграхт, а после реконструкције целе зграде и њеног прилагођавања потребама музеја заузео је цело здање Амстелхофа. Музеј је у потпуности реконструисан 2009, а 19. јуна исте године су га званично отворили холандска краљица Беатрикс и председник Русије Дмитриј Медведев. Ермитаж-Амстердам данас има 4000 метара квадратних изложбеног простора, али нема своју сопствену колекцију, те његову експозицију чине само експонати из складишта петербуршког Ермитажа. У музеју се организују привремене изложбе које трају од четири месеца до две године.

Томе делимично доприносе изложени уникати. У читавом низу галерија на горњем нивоу изложба је осмишљена тако да у једној од њих видимо Петра-академика, у другој јунака, затим морепловца или дрводељу, али у свакој галерији посебну чар имају ствари које су припадале самом императору, од којих су многе први пут после дугог низа година изнете из складишта Ермитажа. На једном месту су његова тестера и длето, на другом приручна апотека и хируршки инструменти, ту су и навигациони инструменти, и барокни струг заједно са предметима направљеним на њему. У једној сали је изложено врло грубо морнарско одело које је цар-реформатор носио у Холандији, а у другој његов шлафрок од јапанске свиле. Све је то размештено у десетинама витрина и може се рећи да у последње време чак ни монографске изложбе у Русији нису пружиле тако издашну представу о животу конкретне историјске личности.

Додуше, долази до изражаја и холандски дух покровитељства. Чак и пројекти резиденција у самом Петербургу и ван града, чији је аутор Николо Микети, пре свега се доживљавају као одавање почасти комфорном холандском бароку. Неколико последњих галерија посвећено је Петру-колекционару. Та страна личности великог цара иначе није много упадљива за „руско око“, али овде она очигледно има задатак да прикаже императора као просвећеног монарха свога доба. Међу уметничким делима која је цар набавио налазе се мермерна Венера Тауријска и Рембрантов „Давид и Јонатан“, а Петрова научна интересовања илустрована су колекцијом новорођенчади коју је помоћу алкохола конзервирао доктор Ројсх и која је за ову прилику позајмљена од Кунсткамере, па чак и збирком варварског сибирско-алтајског накита из „Златне ризнице“ Ермитажа, а изложба нас подсећа да је идеју за колекционирање те ризнице Петру Великом дао градоначелник Амстердама Николас Витсен.

Западњаци, словенофили и разговори о сверуском тржишту и духовним спонама – све ће то доћи касније, а засада се човек препусти размишљању о томе како је култ Петра Првог морао бити велики у 18. и почетком 19. века да би се у императорској ризници са толико усрдности скупљале и чувале чак и најситније стварчице које имају везе са његовим именом.

Реконструкција Петрове „дворане чудеса“ јесте фрагментарна, али је изузетно занимљива. На пример, једном приликом је неко поклонио цару скупоцену ренесансну посуду, украшену античким гемама. У време Катарине Велике та посуда је бачена, а од гема је направљено прстење, али за ову изложбу је учињен напор да се према сачуваним гравирама поменути раритет реконструише у његовом првобитном изгледу.

Можда би то могло да послужи као метафора која карактерише читаву изложбу: покушај да се од растурених старина састави портрет изузетне личности. И добијен је портрет који можда и није исцрпан, али је зато маркантан. Заправо, то је онај исти „хер Питер“, онај велики и тајанствени „czar“ кога је опевало европско Просветитељство. Он вредно ради на бродоградилишту, са алатом дрводеље у рукама и лулом у зубима, и понавља: „Ја сам у чину ученика, а ученику су потребни учитељи“. Западњаци, словенофили и разговори о сверуском тржишту и духовним спонама – све ће то доћи касније, а засада се човек препусти размишљању о томе како је култ Петра Првог морао бити велики у 18. и почетком 19. века да би се у императорској ризници са толико усрдности скупљале и чувале чак и најситније стварчице које имају везе са његовим именом. Сачувана је чак и Петрова лична ноћна посуда. Наравно, и она је присутна на експозицији – стоји поред препарираног царевог пса тужног погледа, кога је Петар много волео.

Утолико је очигледније како су различити путеви стварања мита о Петру Великом на Западу и код нас. У Европи је деценијама промовисан управо тај помало површни, сентиментални и потпуно позитивни лик цара са жуљевима на рукама, и он је био актуелан и за Волтера, и за петпарачке представе, па чак и за оперску сцену, од Гретријевог „Петра Великог“ до Лорцинговог „Цара и дрводеље“. Код нас је, међутим, чак и најискреније дивљење Петру и његовом делу било праћено више нејасним страхом, него неким сентименталним осећањем. Не морамо чак ни помињати Пушкиновог „Бронзаног коњаника“, довољно сликовит пример ће бити прича која је до нас дошла из доба Катарине Велике. Митрополит Платон Левшин је 1770. за време богослужења у Петропавловском храму поводом чесменске победе руске флоте пришао Петровој гробници и реторички узвикнуо: „Устани сада, о велики царе, и погледај своје вољено дело!“ На то је хетман Кирил Разумовски, брат миљеника Јелизавете Петровне, наводно гласно добацио: „Шта овај галами, је ли он нормалан? Ако устане, свима нам се лоше пише!“

Росијскаја газета. Сва права задржана.