Хармоника среће

Често се сматра да је она изворно руски изум, иако то није сасвим тачно. Наиме, у настанак хармонике своје прсте је заиста умешао један припадник словенског народа, али био је то Чех пореклом из Пољске. Хармоника је позната као „инструмент пијаних кочијаша и заљубљених кућепазитеља“. Она се, међутим, у почетку могла чути само у кућама богаташа.

Мајстор за израду оргуља Киршнек и оружар Сизов

„Франтишек Киршнек је допутовао у Санкт Петербург на позив императорке Катарине Велике са задатком да поправља оргуље. Он је у то време био познат и талентован мајстор за израду оргуља“, објаснила нам је управница Музеја руске хармонике „Алфред Мирек“, једног од одељења Музеја Москве. „Киршнек је имао мали прибор за штимовање оргуља, при чијој изради је 1783. први пут искористио систем језичака који вибрирају под дејством ваздуха, исти какав се данас користи у хармоници“.

У богатом звучању хармонике у прво време су могли да уживају само имућни људи. Статус масовног народног инструмента она је стекла тек касније.

ВИДЕО: Плес „Камарински“ у извођењу сарадника Музеја руске хармонике

„Сматра се да је производња народне хармонике први пут започела у Тули“, каже Наталија Мирек. „Као основа за израду је послужила аустријска или немачка хармоника коју је са Новгородског вашара донео оружар Сизов.“

Иван Јевстратјевич Сизов, мајстор за оружје, кренуо је на вашар са намером да купи коње. Пошто је чуо неког Циганина како свира на овом необичном инструменту, Сизов није одолео и уместо са коњима кући се вратио са хармоником.

„Прве тулске хармонике почели су да производе управо оружари“, наставља Наталија Мирек, „зато што је при изради инструмента најважнија била плоча, коју је требало излити, направити на њој потребне отворе и причврстити 'гласове'. За то је било потребно познавање ковачког заната. Пре него што су производњу хармонике преузеле занатске задруге, њих су израђивали само поједини мајстори. За то је било потребно неколико месеци и таква хармоника је коштала отприлике колико и једна крава, хранитељица читавог сеоског домаћинства.“

Тулска хармоника је претеча других, ништа мање познатих руских хармоника. Једна од њих је и саратовска хармоника, која на левој страни има причвршћена два звонцета, по којима за време свирања ударају мали чекићи.

Хармоника „ливенка” и одблесци сунца на прозорима

У богатом звучању хармонике у прво време су могли да уживају само имућни људи. Статус масовног народног инструмента она је стекла тек касније. Фотографија из слободних извора.

Необично је да се једино у Русији у сваком региону развио посебан модел хармонике.

На пример, Орловска област је позната по јединственој хармоници, „ливенци”, на којој су се свирале народне песме и са којом се ишло у прошњу.

„Ако би просац добио потврдан одговор, он је на повратку од невестине куће ишао свирајући на 'ливенци' и изводећи са њом готово праве акробације. Ради се о томе да ова хармоника има чак до 40 набора на меху и веома је растегљива“, објашњава Наталија Мирек. „А у случају да просац буде одбијен, он би у бесу сломио своју хармонику. Другој девојци у прошњу је ишао већ са новим инструментом“.

У Вологди хармоника је украшавана специјалним танким металним додацима у облику вологодске чипке.

У селима Псковске Губерније на хармонику су причвршћивана огледала, тако да је хармоникаш свирајући пред кућом своје вољене кроз њен прозор слао одблеске сунца. Маше и Дуње су се, наравно, топиле од милине, јер хармоникаш је у то време био оно што је данас „ди-џеј“ и најпопуларнији момак у крају.

Росијскаја газета. Сва права задржана.