„Звезда српскости“ у руској књижевности

Јуна Мориц у својој поеми не штеди ни Русију, која је у то време била утонула у сопствену немоћ и хаос, и у тешком мамурлуку после перестројке са муком и недоумицом је посматрала како јој сатиру „браћу“. Извор: ИТАР-ТАСС.

Јуна Мориц у својој поеми не штеди ни Русију, која је у то време била утонула у сопствену немоћ и хаос, и у тешком мамурлуку после перестројке са муком и недоумицом је посматрала како јој сатиру „браћу“. Извор: ИТАР-ТАСС.

Руска књижевност је слабо реаговала на трагичне догађаје на Балкану 1990-их - баш као и цела Русија тог доба. У име руских писаца за Србију се неочекивано заузела само позната песникиња Јуна Мориц. Она се 1999. обрушила на НАТО агресоре у својој гневној поеми „Звезда српскости“.

У целини гледано, руска књижевност је доста слабо реаговала на догађаје у Југославији 90-их година. Сама Русија је у то време преживљавала глобалну кризу балансирајући на ивици амбиса. Познаваоци савремене књижевности у овом контексту могу да помену само Едуарда Лимонова и његове скице босанског рата. Операција НАТО-а је шокирала руску интелигенцију, али није надахнула познате руске писце да стварају прозна дела на ту тему. У име руске књижевности за несрећну Србију се неочекивано заузела само позната песникиња Јуна Мориц. Она се обрушила на агресоре у својој гневној поеми „Звезда српскости“.

Јуна Мориц је рођена 1937. у Кијеву, у породици јеврејских интелектуалаца. Филолошки факултет Кијевског универзитета је уписала 1954, а годину дана касније допутовала у Москву и уписала чувени књижевни институт „Горки“, који је припремао будуће писце и песнике. Завршила га је, међутим, тек 1961, јер је привремено прекинула студије пошто је избачена „због нездравих стваралачких тенденција“.

Поема „Звезда српскости“ је симбол окончања читаве једне епохе, у којој је совјетска интелигенција била очарана Западом и његовом „хуманистичком културом“, културом која је на измаку 20. века по трећи пут у једном столећу усред Европе показала своје варварско лице.

Млада Јуна се исте године укрцала на ледоломац „Седов“ и обишла Арктик, а затим је утиске са путовања објавила у своме првом зборнику стихова „Рт жеља“. Због тог зборника јој је први пут било забрањено објављивање, и забрана је трајала 9 година. Многим партијским руководиоцима се чинило да су њени стихови сувише слободни и антисовјетски настројени. Етикета антисовјетске песникиње и бунтовнице пратила ју је годинама, али је Морицовој и поред тога полазило за руком да објављује стихове у многим књижевним часописима, па чак и да издаје збирке својих песама. Њени лирски стихови написани су у духу најбољих образаца класичне поезије, али су истовремено и апсолутно савремени. О својим књижевним узорима и склоностима Јуна Мориц каже: „Пушкин је мој свагдашњи савременик, најближи сапутници су ми Пастернак, Ахматова, Цветајева и Заболоцки, а учитељи су ми Андреј Платонов и Томас Ман“.

Праву славу песникињи су донели стихови за децу, за које је музику написао познати совјетски кантаутор Сергеј Никитин. Њеног „Јежића гуменог“ и „Велику тајну за мало друштво“ знали су милиони совјетске деце.

Ово невелико дело потпуно је прожето исцереним ликовима „фашизофреничара“, настраних србождера, „планетарног олоша“, „жестоких месара армије за заштиту људских права“, Била и Хилари Клинтон, Хавијера Солане, Јошке Фишера и других представника евроатлантског џет-сета онога доба.

После краха СССР-а Морицова се поново нашла на црним списковима, овога пута „демократским“, јер је апсолутно одбацила прозападни либерални курс нове Русије. За њу је „разуздани либерализам“ био „гори од бољшевизма“, тако да се у борбу против њега Јуна упустила са свом својом бунтовничком страшћу.

Чим су 1999. прве бомбе пале на Србију, Јуна Мориц је почела да води дирљив лирски дневник, који је постепено прерастао у поему. Поема по структури подсећа на чувену „Дванаесторицу“ Александра Блока. Фрагменте различитог ритма, расположења и стила повезује снажно осећање неприхватања онога што се дешава на Балкану, осећање искреног протеста и потпуног краха свих представа руске интелигенције о хуманистичким начелима западне цивилизације. „Европо, у фекалијама си! Зверство као хорда из тебе избија...“ – тако Морицова почиње своју поему, коју су одбила да објаве многа тадашња угледна либерална издања, позивајући се на ауторово нескривено антиамеричко и антиевропско расположење, што по њиховом мишљењу не пристоји песнику таквог формата и угледа.

Ово невелико дело потпуно је прожето исцереним ликовима „фашизофреничара“, „настраних србождера“, „планетарног олоша“, „жестоких месара армије за заштиту људских права“, Била и Хилари Клинтон, Хавијера Солане, Јошке Фишера и других представника евроатлантског џет-сета онога доба.

Има у том делу и много лирских патњи и мисли о будућности читавог света, и многе од њих су тада звучале као пророчанства:

      Земља се неће дуго мучити,
      Њу ће најпре приморати да се усуче
      Хуманитарна порција
      Бомбардовања за људска права.

Ту су и размишљања о повампиреном фашизму и формули његовог успеха:

      Чему логори, гасне коморе и пећи?
      Постоје бомбе, зачињене људским правима.
      Европа спасава права грађана
      Терајући целу земљу у гроб.
      Затим ће је хитро поново саградити од нуле,
      И дух ће преорати, и многе ће окопати,
      И прекинуће се слатке славе зрак –
      И Нобелову награду ће добити Павић.

Јуна Мориц не штеди ни Русију, која је у то време била утонула у сопствену немоћ и хаос, и у тешком мамурлуку после перестројке са муком и недоумицом је посматрала како јој сатиру „браћу“:

      Живим у побеђеној земљи,
      Чија је борба за људска права
      Поједноставила победу у рату
      За планету будућег века.
      Ево долази Победник Свега,
      Да поправи израз Земљин.
      Са његовом победом никад не бих
      Мењала пораз свој!

Нажалост, нема поузданих информација да је ова поема Јуне Мориц преведена на српски језик. Било би тако лепо да на трагичну 15-годишњицу ово несвакидашње поетско дело постане доступно српском читаоцу на његовом матерњем језику. Поема „Звезда српскости“ је симбол окончања читаве једне епохе, у којој је совјетска интелигенција била очарана Западом и његовом „хуманистичком културом“, културом која је на измаку 20. века по трећи пут у једном столећу усред Европе показала своје варварско лице.

Росијскаја газета. Сва права задржана.