Племенити нацисти и „степски шљам“

Недавно је у Немачкој на ТВ каналу ZDF приказан филм у три наставка под називом „Наше мајке, наши очеви“ („Unsere Mütter, unsere Väter“ - IMDB, Кинопоиск). Филм говори о најважнијем рату претходног столећа из угла самих Немаца. То је прича о петоро младих људи које је раздвојио фронт. Свакога од њих је рат ставио „пред велику моралну дилему“ и „тешко искушење“. По новој серији се види да је Немачка већ прилично уморна од кајања због онога што је учинила и сада покушава да се ослободи осећања кривице пребацујући је на друге, између осталог и уз помоћ филма о совјетским насилницима, пољским антисемитима и украјинским садистима.

Филм је уметничко дело и он, наравно, подразумева ауторску слободу. Али када је реч о догађајима који су тако важни за читаво човечанство, онда ипак треба водити рачуна о историјским чињеницама. У Русији су немачку серију први приметили управо историчари – чланови Руског војноисторијског друштва. Они су издали саопштење за јавност у коме подвлаче да удружење „изражава одлучан протест против извртања историјских чињеница и покушаја фалсификовања историје“, а појаву сличних филмова оцењују „као ругање многим милионима жртава нацизма и покушај његове рехабилитације“. Сам ТВ канал ZDF се не слаже са критиком која му је упућена. Руководиоци канала кажу да је серија „антиратна“ и сматрају да ниједна сцена насиља у филму није снимана из неких других побуда.

Данас се у немачком друштву примећује тежња савремених Немаца да оправдају поступке својих очева и дедова на територији СССР-а у Другом светском рату. На основу филма се стиче утисак да су немачки војници тек по доласку на фронт сазнали какво је право лице нацистичке власти. Пада у очи мотив носталгичне успомене на мирно и срећно предратно време, као да није постојао никакав Хитлер и његов „Мајн кампф“ у коме се велича истребљење нижих раса.

У серији се нашло места и за друге савремене митове. Један од њих говори о томе како су совјетски одреди, ушавши на територију Немачке, измакли контроли и масовно силовали немачке жене. Помиње се и бројка: 2 милиона силованих Немица. Уосталом, нису Руси једини који се у филму понашају „као звери“. Сви Пољаци и Украјинци су приказани као антисемити.

Немачко становништво је плански потхрањивано таквим стереотипима још од почетка рата. Најпре је Гебелсова пропаганда убеђивала Немце да они уствари ратују против дивљака који ће силовати све жене од 8 до 80 година. Тема насиља се и у послератном периоду појавила у публикацијама западних аутора. Затим су се појавили лекари који су говорили о 2 милиона силованих Немица, али тада је већ почињао Хладни рат.

Тешко да су совјетски војници на територији Немачке били „мале маце“, сматра Михаил Мјахков, доктор историје и шеф Центра за историју ратовања и геополитику у оквиру Института за општу историју Руске академије наука. „Ослобађајући своју земљу они су свуда наилазили на спаљена села и разрушене градове, на хиљаде и хиљаде убијених, међу којима је било деце и стараца. Шта је требало да осећа наш човек према Немцима? Мржњу, коју је свакако подржавала и совјетска пропаганда, али то је био рат за опстанак наше националне државе“, каже историчар.

Јасно је да је на територији Немачке тешко било избећи осветничко понашање појединих совјетских бораца према Немцима. На непријатељску територију је ушла армија од неколико милиона војника, и у њој је било различитих људи. Али совјетско руководство је издало читав низ наредби како би се избегло насиље над немачким женама и уопште цивилима. У тим наредбама је прописано „да се пљачкање, насиље, отимачина, бесмислено паљење и рушење кажњавају, ако треба и стрељањем“.

Са друге стране, није било никаквих немачких наредби које би штитиле совјетско цивилно становништво од насиља. Напротив, 13. маја 1941. на основу Хитлеровог указа потписана је наредба „О деловању војног суда на подручју ‘Барбаросе’ и нарочитим овлашћењима војске“, којом је фактички објављен режим неограниченог терора на територији СССР-а. Немачко руководство је сматрало да ће на истоку суровост имати благотворно дејство, те се стога командири морају жртвовати и одбацити све своје сумње. Другим речима, немачка војска је имала право, и штавише била је обавезна да у борби против СССР-а примењује сва средства, без икаквих ограничења, чак и против жена и деце.

Могу ли Немци да оправдају своју улогу у Другом светском рату? И зашто им је то потребно? Данас је Немачка водећа чланица Европске уније. За очување тог статуса потребан јој је одређени имиџ у сваком, па и у историјском смислу. Другим речима, слика о немачком војнику треба да се побољша. Немцима је свакако тешко да прихвате историјску истину чија се суштина састоји у томе да без победе Совјетског Савеза над Хитлером не би било ни Немачке ни Европе у њиховом савременом облику. Од завршетка рата је прошло већ скоро 70 година и многи Немци, кад већ не могу да забораве поступке својих очева и мајки, покушавају бар да их осмисле као нешто што се може уврстити у сопствени генетски историјски код. Због тога се на Западу ствара нова представа о рату у коме су злочине чинили и Немци и Руси. При томе се заборављају циљеви зараћених страна. Заборавља се да је Немачка хтела да уништи „ниже“ нације, а СССР се борио за опстанак. У том смислу је филм „Наше мајке, наши очеви“ показао да немачка нација још увек није доживела искупљење.

Росијскаја газета. Сва права задржана.