Племенити нацисти и „степски шљам“

Данас се у немачком друштву примећује тежња савремених Немаца да оправдају поступке својих очева и дедова на територији СССР-а у Другом светском рату. Извор: kinopoisk.ru

Данас се у немачком друштву примећује тежња савремених Немаца да оправдају поступке својих очева и дедова на територији СССР-а у Другом светском рату. Извор: kinopoisk.ru

Немачка је изгледа уморна од кајања због онога што је учинила у Другом светском рату и сада покушава да побољша свој имиџ „предводника ЕУ“ пребацујући кривицу на друге, а пре свега, наравно, на СССР. О овоме сведочи филм „Наше мајке, наши очеви“, који је недавно приказан на каналу ZDF.
Из саопштења Руског војноисторијског друштва

Напорима филмске индустрије и медија на Западу се намерно ствара изврнута слика Другог светског рата. Посебан револт изазива сцена у којој совјетски војници упадају у немачку болницу, убијају рањенике и силују медицинске сестре. Тај „степски шљам“ (како је Гебелс називао совјетске војнике), има за циљ да некако ретушира учешће Вермахта у хладнокрвном и систематском уништењу цивилног становништва Совјетског Савеза.

Недавно је у Немачкој на ТВ каналу ZDF приказан филм у три наставка под називом „Наше мајке, наши очеви“ („Unsere Mütter, unsere Väter“ - IMDB, Кинопоиск). Филм говори о најважнијем рату претходног столећа из угла самих Немаца. То је прича о петоро младих људи које је раздвојио фронт. Свакога од њих је рат ставио „пред велику моралну дилему“ и „тешко искушење“. По новој серији се види да је Немачка већ прилично уморна од кајања због онога што је учинила и сада покушава да се ослободи осећања кривице пребацујући је на друге, између осталог и уз помоћ филма о совјетским насилницима, пољским антисемитима и украјинским садистима.

Филм је уметничко дело и он, наравно, подразумева ауторску слободу. Али када је реч о догађајима који су тако важни за читаво човечанство, онда ипак треба водити рачуна о историјским чињеницама. У Русији су немачку серију први приметили управо историчари – чланови Руског војноисторијског друштва. Они су издали саопштење за јавност у коме подвлаче да удружење „изражава одлучан протест против извртања историјских чињеница и покушаја фалсификовања историје“, а појаву сличних филмова оцењују „као ругање многим милионима жртава нацизма и покушај његове рехабилитације“. Сам ТВ канал ZDF се не слаже са критиком која му је упућена. Руководиоци канала кажу да је серија „антиратна“ и сматрају да ниједна сцена насиља у филму није снимана из неких других побуда.

Немцима је свакако тешко да прихвате историјску истину чија се суштина састоји у томе да без победе Совјетског Савеза над Хитлером не би било ни Немачке ни Европе у њиховом савременом облику.

Данас се у немачком друштву примећује тежња савремених Немаца да оправдају поступке својих очева и дедова на територији СССР-а у Другом светском рату. На основу филма се стиче утисак да су немачки војници тек по доласку на фронт сазнали какво је право лице нацистичке власти. Пада у очи мотив носталгичне успомене на мирно и срећно предратно време, као да није постојао никакав Хитлер и његов „Мајн кампф“ у коме се велича истребљење нижих раса.

13. маја 1941. на основу Хитлеровог указа потписана је наредба „О деловању војног суда на подручју ‘Барбаросе’ и нарочитим овлашћењима војске“, којом је фактички објављен режим неограниченог терора на територији СССР-а. На слици: сцена из филма „Наше мајке, наши очеви“. Извор: kinopoisk.ru.
„'Ајде опет, тата!“

После ослобођења концентрационог логора „Јановски“ 1944. у околини града Лавова откривени су монструозни злочини. Сведоци су, например, потврдили да се командант логора, оберштурмбанфирер Вилхауз, „бавио спортом“ – са балкона своје куће систематски је гађао из аутомата заробљенике запослене у радионицама. Затим је давао аутомат својој жени, па их је и она гађала. Понекад је Вилхауз забављао своју 9-годишњу ћерку тако што је приморавао војнике да бацају увис децу од 2 до 4 године, а он је пуцао у њих. Ћерка је тапшала ручицама и викала: „'Ајде опет, тата!“ И он је опет пуцао.

У серији се нашло места и за друге савремене митове. Један од њих говори о томе како су совјетски одреди, ушавши на територију Немачке, измакли контроли и масовно силовали немачке жене. Помиње се и бројка: 2 милиона силованих Немица. Уосталом, нису Руси једини који се у филму понашају „као звери“. Сви Пољаци и Украјинци су приказани као антисемити.

Немачко становништво је плански потхрањивано таквим стереотипима још од почетка рата. Најпре је Гебелсова пропаганда убеђивала Немце да они уствари ратују против дивљака који ће силовати све жене од 8 до 80 година. Тема насиља се и у послератном периоду појавила у публикацијама западних аутора. Затим су се појавили лекари који су говорили о 2 милиона силованих Немица, али тада је већ почињао Хладни рат.

Могу ли Немци да оправдају своју улогу у Другом светском рату? И зашто им је то потребно? Данас је Немачка водећа чланица Европске уније. За очување тог статуса потребан јој је одређени имиџ у сваком, па и у историјском смислу.

Тешко да су совјетски војници на територији Немачке били „мале маце“, сматра Михаил Мјахков, доктор историје и шеф Центра за историју ратовања и геополитику у оквиру Института за општу историју Руске академије наука. „Ослобађајући своју земљу они су свуда наилазили на спаљена села и разрушене градове, на хиљаде и хиљаде убијених, међу којима је било деце и стараца. Шта је требало да осећа наш човек према Немцима? Мржњу, коју је свакако подржавала и совјетска пропаганда, али то је био рат за опстанак наше националне државе“, каже историчар.

Јасно је да је на територији Немачке тешко било избећи осветничко понашање појединих совјетских бораца према Немцима. На непријатељску територију је ушла армија од неколико милиона војника, и у њој је било различитих људи. Али совјетско руководство је издало читав низ наредби како би се избегло насиље над немачким женама и уопште цивилима. У тим наредбама је прописано „да се пљачкање, насиље, отимачина, бесмислено паљење и рушење кажњавају, ако треба и стрељањем“.

Реакција Руског министарства спољних послова

Руско Министарство спољних послова сматра да је филм „Наше мајке, наши очеви“ „неприхватљив“. Министарство је упутило писмо амбасадору Немачке у коме се истиче да „апсолутна већина руских гледалаца не прихвата тај филм“, а такође се указује на „неприхватљивост покушаја да се у исту раван ставе масовна зверства која су Хитлерове трупе починиле на територији СССР-а и поједини ексцеси совјетских војника које је војно руководство строго кажњавало“. У писму је такође изражено очекивање да ће се у будућим немачким филмовима са војном тематиком строго водити рачуна о реалној историјској основи догађаја из Другог светског рата.

Са друге стране, није било никаквих немачких наредби које би штитиле совјетско цивилно становништво од насиља. Напротив, 13. маја 1941. на основу Хитлеровог указа потписана је наредба „О деловању војног суда на подручју ‘Барбаросе’ и нарочитим овлашћењима војске“, којом је фактички објављен режим неограниченог терора на територији СССР-а. Немачко руководство је сматрало да ће на истоку суровост имати благотворно дејство, те се стога командири морају жртвовати и одбацити све своје сумње. Другим речима, немачка војска је имала право, и штавише била је обавезна да у борби против СССР-а примењује сва средства, без икаквих ограничења, чак и против жена и деце.

Могу ли Немци да оправдају своју улогу у Другом светском рату? И зашто им је то потребно? Данас је Немачка водећа чланица Европске уније. За очување тог статуса потребан јој је одређени имиџ у сваком, па и у историјском смислу. Другим речима, слика о немачком војнику треба да се побољша. Немцима је свакако тешко да прихвате историјску истину чија се суштина састоји у томе да без победе Совјетског Савеза над Хитлером не би било ни Немачке ни Европе у њиховом савременом облику. Од завршетка рата је прошло већ скоро 70 година и многи Немци, кад већ не могу да забораве поступке својих очева и мајки, покушавају бар да их осмисле као нешто што се може уврстити у сопствени генетски историјски код. Због тога се на Западу ствара нова представа о рату у коме су злочине чинили и Немци и Руси. При томе се заборављају циљеви зараћених страна. Заборавља се да је Немачка хтела да уништи „ниже“ нације, а СССР се борио за опстанак. У том смислу је филм „Наше мајке, наши очеви“ показао да немачка нација још увек није доживела искупљење.

Росијскаја газета. Сва права задржана.