Олонхо, Одисеја са севера Русије

Олонхо је врло древни спев Јакута и начин спознаје света овог народа са севера Русије. УНЕСКО га је уврстио у ремек-дела баштине човечанства. Најпознатији спев олонхоа, „Њургун Ботур Силовити“, три пута је дужи од Илијаде и описује компликоване догађаје људи, духова и богова у три света.

18 сцена Олонхоа: моћни Њургун Ботур силази у Доњи свет и у двобоју побеђује најјачег његовог ратника, страшног огњеног змаја Уота Усутакија. Затим ослобађа јунаке који се муче у подземном заробљеништву и девојку-сунце Тујарими-куо коју су отели Абаси. Илустрације љубазношћу портала Министарства културе РФ, культура.рф.

Древни спев Олонхо (акценат на последњем слогу) научници називају „северна Илијада“ или „јакутска Одисеја“. Такво поређење је сасвим умесно. Иако су песме Олонхоа записане у новије време, ипак умногоме подсећају на митове старих Грка и других древних народа.

Реч „олонхо“ означава „оно што је било“. Тако се назива читав спев, али и његови поједини делови, тј. песме које садрже од 10 до 40 хиљада стихова (поређења ради, Одисеја има 12, а Илијада 15 хиљада стихова). Према предању, најдуже песме су древни „олонхосути“, тј. певачи олонхоа, певали седам дана и седам ноћи без прекида! Олонхо за Јакуте никад није био само забава, него и начин спознаје света. УНЕСКО је 2005. прогласио спев Олонхо једним од ремек-дела усмене и нематеријалне баштине човечанства.

У Јакутији су епови олонхосута увршћени у школски програм.

Први пут су олонхо записали руски научници 40-их година 19. века. Али тек после Револуције је творац јакутске књижевности Платон Ојунски, иначе у младости и сам народни певач, записао и издао највеће епско дело олонхоа – „Њургун Ботур Силовити“. Некада је у сваком јакутском насељу живело неколико олонхосута који су памтили на хиљаде стихова олонхоа. Знање стихова се преносило са колена на колено, као и умеће њиховог извођења. Професија народног певача била је сродна шаманској, само што певач олонхоа није имао ни деф, ни музичке инструменте, довољан му је био глас. Али глас му је био такав да су слушаоци живо замишљали древне јунаке, као да су их видели својим очима. Народни певачи су све своје време посвећивали учењу и усавршавању вештине, тако да најчешће нису имали сопствено домаћинство, него су лутали кроз тајгу од једног до другог насеља, где су им житељи радо давали храну и преноћиште.

Реч „олонхо“ означава „оно што је било“. Тако се назива читав спев, али и његови поједини делови, тј. песме које садрже од 10 до 40 хиљада стихова (поређења ради, Одисеја има 12, а Илијада 15 хиљада стихова).

По начину извођења јакутски спев се дели на декламациони и певачки део. Први део су речи самог певача, које он декламује отегнуто, скоро као рецитатив, час брже, час спорије. Други део су речи епских ликова, и он се пева.

По садржају се епови олонхоа деле на три групе. Први приповедају о томе како су житељи Горњег света (добра божанства Аји) створили Средњи свет, односно земљу. Други говоре о томе како су изгнаници из Горњег света на челу са Ер-Соготохом (Усамљеним) били зачетници јакутског народа. Трећи су посвећени јунацима Средњег света, међу којима је главни Њургун Ботур, као и њиховој борби против злих демона Абаса из Доњег света. Абаси су свим силама покушавали да истребе људе, или бар да им упропасте живот. У еповима се одразило сећање на далеку прошлост, на пример на прапостојбину Јакута у јужним степама, где су живели пре него што су се доселили у хладну тајгу, на обале Лене и Витима:

    Тамо високо сунце јарко сија,
    Никада не пада снег,
    Никада нема зиме.
    Тамо благодатно лето
    Одаје вечну топлоту.

Јунаци Олонхоа нису реалне историјске личности, него древни богови и јунаци који поседују чаробну моћ и чак не изгледају као обични људи.

Народни певачи су све своје време посвећивали учењу и усавршавању вештине, тако да најчешће нису имали сопствено домаћинство, него су лутали кроз тајгу од једног до другог насеља, где су им житељи радо давали храну и преноћиште.

Моћни Њургун Ботур силази у Доњи свет и у двобоју побеђује најјачег његовог ратника, страшног огњеног змаја Уота Усутакија. Затим ослобађа јунаке који се муче у подземном заробљеништву и девојку-сунце Тујарими-куо коју су отели Абаси. У последњој од девет песама епа Њургун Ботур побеђује у двобоју девојку-ратника Кис Њургун и жени се њоме, а њихов свадбени пир се претвара у летњи празник Исиах који је до данашњег дана омиљен међу Јакутима.

Свет који приказује Олонхо је чаробан, али ипак уређен по уобичајеном родовско-племенском моделу. Добра горња божанства потчињавају се мудром Јурјунгу Аји Тојону (Белом Великом Господину), а зла доња монструозном Арсану Дуолају. У Средњем свету живе људи, а такође духови разних бића и предмета који се називају Ичи. Сва три света повезује велико дрво живота Ал Лук Мас. У његовом стаблу живи богиња земље Ан Алахчин Хотун, заступница људи која помаже јунацима. Она им даје да пију млеко из њених груди и тако им враћа снагу. Јунаци имају и друге помоћнике. То су богиње плодности и домаћег огњишта, затим коњи и бели ждралови. Преко њих божанства шаљу јунацима своју помоћ.

У Јакутији (Република Саха) епови олонхосута увршћени су у школски програм. Најталентованија деца се обучавају да импровизују олонхо, а 2010. је при Североисточном федералном универзитету „М.К. Амосов“ основан Научноистраживачки институт „Олонхо“.

Као и у свим епским предањима широм света, јунаци олонхоа су силни, добри и благородни. И обрнуто, антијунаци Абаси су оваплоћење свих порока: злобе, похоте, грамзивости, осветољубивости... Они су у једним еповима приказани као једноруке и једнооке ругобе, црне као ђаволи, а у другим су сасвим слични људима и нису баш толико зли. Понекад се јунаци Средњег света чак и друже са њима и жене се њиховим сестрама или ћеркама. Из неког разлога све жене Абаса хтеле би да се удају за јунаке Аје, што ови користе, приморавајући преварене вештице да им помогну, а затим их немилосрдно остављају. Ови и други поступци јунака Олонхоа нису баш идеални, али не треба заборављати да је њихов морал заправо морал родовске заједнице, где доброта и част важе само за саплеменике, а никако за непријатеље, које они и не сматрају људима.

Поједини научници мисле да олонхои одражавају борбу предака Јакута са другим племенима, приказаним у виду злих духова. Међутим, мотиви епова имају толико паралела у фолклору других народа, да их је исправније сматрати изразом првобитних митолошких представа и архетипова, него приказом реалних догађаја.

Према предању, најдуже песме су древни „олонхосути“, тј. певачи олонхоа, певали седам дана и седам ноћи без прекида!

Јакутски јуначки спев Олонхо унет је 2006. у Репрезентативну листу нематеријалне културне баштине човечанства. И поред тога што у наше време олонхосута има знатно мање него раније, жанр олонхоа наставља да живи и да се развија. Олонхосути су некада певали у уском „домаћем“ кругу, а сада је њихово певање постало уметност намењена масовној публици. Олонхо је заузео почасно место на националним празницима, песме овог спева могу се чути на радију, а текстови песама се све чешће објављују у штампи. Штавише, сваки рејон има своје олонхосуте, и многи од њих су веома популарни у народу.

У Јакутији (Република Саха) епови олонхосута увршћени су у школски програм. Најталентованија деца се обучавају да импровизују олонхо, а 2010. је при Североисточном федералном универзитету „М.К. Амосов“ основан Научноистраживачки институт „Олонхо“.

Текст на руском језику на культура.рф.

Росијскаја газета. Сва права задржана.