За лов помоћу соколова и других птица грабљивица код Словена се зна још од давнина: први подаци о припитомљавању соколова сежу у 12. век. Соколарство је некада давно било посебно задовољство и изузетна забава за владаре, а данас ове одважне птице имају много озбиљнија „задужења“.
Птице грабљивице, нарочито сиви соко – који је иначе највећи и најлепши у свом роду – у старој Русији су се изузетно цениле. Постоји предање да када је соколар Ивана Грозног Трифун Патрикејев у време лова изгубио царевог омиљеног сивог сокола, цар је Трифуну дао задатак да пронађе његовог љубимца у року од три дана – или ће у супротном изгубити главу. Читава три дана Трифун је безуспешно тражио птицу и на крају трећег дана, помиривши се са својом судбином, легао је да спава. У сну му се јавио његов заштитник свети Трифун са соколом на рамену и речима: „Ево га твој соко!“, предајући га Трифуну. Соколар је наредног јутра заиста пронашао птицу на оближњој грани. Због невероватне радости и из захвалности Патрикејев је у славу свог светитеља-заштитника саградио камену цркву која и данас постоји у Трифоновској улици у Москви – преко 500 година. Свети Трифун се од тада на руским иконама представља са соколом и веома је поштован међу ловцима.
Свој прави врхунац соколарство је достигло за време цара Алексеја Михаиловича, оца Петра Великог. У то време је цар поседовао невероватних три хиљаде соколова и јастребова. Свака птица је била специјализована за лов одређене врсте плена – једна за птице, а друга за зечеве.
Грабљивице су сакупљане на Северу – углавном у Архангелској Области и у Сибиру. Постојала су посебно прописана правила за њихов транспорт до Москве: превожене су у посебним кутијама изнутра обложеним филцом – како би птицама било удобно. Порезницима који су путовали у њиховој пратњи наређено је да се „брину о птицама не чинећи пропусте" и да их хране на време, али и да не дозвољавају кочијашима да возе пребрзо.
Како би нахранили читаву краљевску колекцију птица, сељаци су морали да носе посебан „голубарски данак“, односно да у виду пореза издвајају по два голуба из свог домаћинства. Голубове су носили у посебно голубарско газдинство. Тамо је било на хиљаде голубова којима је било суђено да постану храна за грабљивице.
Алексеј Михаилович је био веома поносан на своју колекцију птица. На пример, амбасадору немачке покрајине Саксоније Аугусту фон Мајербергу указана је велика част тиме што му је дозвољено да погледа неколико птица. У то време у Русији нису имали много поверења у Европљане. Веровало се да свако ко припада Римокатоличкој цркви има зло око па из страха од урока амбасадорима који су били у посети нису показивали жене и птице. Али у сусрету са Немцима, цар је био толико расположен да је амбасадорима ипак показао неке од својих најлепших птица и чак дозволио да направе пар цртежа.
Поред лова, соколи су били и важно средство у дипломатији. Цар их је често слао у својству поклона монарсима Запада и Истока. Персијски шах Абас је са руском круном чак водио посебне преговоре да се руским трговцима допусти да продају птице грабљивице странцима.
Многи називи места у Москви потичу из тог времена и везани су за соколарство. Рејон Сокољники (по коме је добила име и једна од најстаријих станица московског метроа - „Сокољники“) био је једно од омиљених царевих места за лов са соколовима. Тамо је постојало и насеље (колонија) соколара. У источном делу руске престонице налази се рејон Соколова гора, а у Подмосковљу постоји село Ширјајево: према једној верзији – тамо се изгубио најдражи сиви соко цара Алексеја Михаиловича по имену Ширјај, а по другој – село је припадало соколару Симеону Ширјајеву. Међутим, метро станица „Сокол“ са ловом нема никакве везе – она је добила име по насељу ликовних уметника изграђеном током 1920-их.
Међутим, син цара Алексеја Михаиловича Петар Велики своје време је проводио на други начин. Он је морао да ратује са Швеђанима, Турцима и Персијанцима, тако да му није било до лова. Бројност краљевске колекције се из разумљивих природних разлога смањила – пре свега зато што ове птице не живе дуго.
Соколови данас
Данас је могуће видети праве ловачке соколове и створити јасну слику о томе како је изгледало соколарство у царска времена у музејском комплексу „Коломенско“ – у бившем царском забрану. Тамо се постоји музејска поставка „Лов са соколовима цара Алексеја Михаиловича“ пошто је Коломенско управо једно од места где су цареви ишли у лов са својим соколовима.
Данас у овом природном резервату живи 11 припитомљених птица, међу којима и јастреб кокошар, риђи мишар, степски соко, па чак и једна сова. У забрану „Коломенско“ запослена су два соколара – искусни Виктор Михаилович Фјодоров и његов помоћник Владимир Скрипкин.
„Свака птица има посебну нарав, као и сваки пас или рецимо човек“, каже Фјодоров. Једна птица је прилично мирна, док је друга права „својеглава дама“.
Виктор Фјодоров често прича посетиоцима изложбе о томе да је соколарство један леп, али и изузетно сложен процес. Цареви су у лов водили читаву армију помоћника – напред су ишли пси-гоничи, а за њима ловци на коњима. Пси су били задужени да уђу у траг плену, а ловци су тукли бубњевима да уплаше плен – на пример јаребицу. Чим би се она винула у небо, цар би пуштао сокола који је пратио плен и бирао погодан тренутак за напад. У тренутку када нанишани птицу или зеца, соко би се силовито устремио на њега. При оштром обрушавању са висине соко удара у свој плен као ракета. Од ударца при таквој брзини он буквално кида ловину на комаде.
Међутим, птица грабљивица обично не доноси у кљуну плен своме власнику – за то су задужени пси. После тога, соко само треба да се покупи. Некада су му ради тога на канџе везивани прапорци. Данас у ту сврху ловци користе радио-уређај за праћење.
Међутим, овај древни обичај није заборављен. Није свима познато, али поједине птице грабљивице су и данас у служби руске државе. На пример, у Кремљу постоји читава јединица Федералне службе обезбеђења састављена од степских соколова чији је задатак да терају вране и да „регулишу“ број голубова. Сличне јединице соколова поседују и поједини аеродроми, између осталих и „Домодедово“. Тамо се, на пример, чувају јастребови кокошари који јуре мање птице, чиме штите животе путника од врана које могу случајно да упадну у мотор авиона.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
