Сусрет са свим народима Русије

У Русији живи готово 200 разних народа. Научно проучити а затим и представити културу свих њих на једном месту представља бесконачно сложен задатак који је решен само на једном месту у земљи: у Етнографском музеју Санкт Петербурга, једном од шест одељења Руског музеја.

Још у време пре Октобарске револуције музеј је постао симбол мултиетничности Руске Империје, и та традиција је настављена у совјетско време. Фотографије љубазношћу портала Министарства културе РФ, культура.рф.

Идеја о оснивању Етнографског музеја у Русији настала је још 1895, али је он за јавност отворен тек 1923. У њему се данас чува преко пола милиона експоната и то је једини музеј у Русији који у потпуности може да представи етничко богатство и разноврсност највеће земље на свету. Док „Кунсткамера“ (Музеј антропологије и етнографије „Петар Велики“ у Петербургу) излаже и сакупља пре свега етнографске материјале страних народа, Етнографски музеј садржи богате колекције материјала који представљају културу руског и других словенских народа, угро-финских народа, Татара, народа Кавказа, Сибира и Средње Азије. 

Николај II је 1895. издао указ о оснивању Руског музеја цара Александра III у Санкт Петербургу. У оквиру новог музеја креирано је посебно Етнографско одељење, посвећено култури и начину живота народа Руске Империје и суседних земаља.


Руски музеј, дом свих облика руске душе
Збир­ка Ру­ског му­зе­ја у Санкт Пе­тер­бур­гу је највећа колекција руске уметности на свету: 400 хиљада слика и скулптура створених руским рукама од 10. до 21. века, са свим богатством жанрова и праваца, од старих икона, преко монументалних руских класика, до Маљевичевог „Црног квадрата“ и совјетске уметности. Музеј је херојским напорима у потпуности сачувао своју колекцију током блокаде Лењинграда.

Први експонати у музеју били су дарови Николаја II и његових рођака. Царска породица је набавила приватне колекције које би иначе биле продате у иностранству или подељене међу појединим колекционарима. Тако је откупљена богата колекција предмета будистичког култа, коју је сакупио кнез Еспер Ухтомски, и колекција руских старих везова и тканина Наталије Шабељске. Посебно треба споменути предмете које је царска породица добила од различитих народа. Николај II је музеју поклонио мандалу (света будистичка конструкција) у облику стилизованог будистичког храма, коју је цару донео бакша-лама донских Калмика Мунко Барманжинов, као и дарове које је Александар III примио од породице бухарског емира, козака и народа Кавказа за време свог путовања 1888.

Од почетка 20. века колекција музеја је нове експонате добијала пре свега са експедиција. Фонд музеја су даривали и локални становници (учитељи, лекари, чиновници, занатлије), као и мали приватни колекционари. На пример, у периоду од 1913. до 1946. златар Магомед Саидов из познатог дагестанског села Кубачи музеју је поклонио тканине, везове, накит, керамику и маске; учитељ Матвеј Ханголов даривао је култне предмете бурјатског шаманизма; од студента медицинског факултета Московског универзитета Михаила Зандукелија музеј је добио експонате културе Пшава, Тушина, Лаза и Аџараца; а од прогнаника Феликса Кона предмете материјалне културе Тувинаца и Хакаса. Иначе, људи који су били прогнани у Сибир често су постајали етнографи, стручњаци за културе локалних народа и лингвисти. Владимир Богораз, који је због припадности покрету „Народна воља“ био прогнан у Средњеколимск, написао је фундаменталне научне радове из етнографије Чукча, Едуард Пекарски музеју је донирао предмете културе Јакута и Евенки, а Владимир Јохељсон је у прогонству у Јакутији сакупио материјале за научне радове о Јукагирима.   

Од почетка 20. века колекција музеја је нове експонате добијала пре свега са експедиција. Фонд музеја су даривали и локални становници (учитељи, лекари, чиновници, занатлије), као и мали приватни колекционари. Људи који су били прогнани у Сибир често су постајали етнографи, стручњаци за културе локалних народа и лингвисти.

Изградња засебне зграде за Етнографски музеј започела је 1903. према пројекту архитекте Василија Свињина, а завршена је тек 1911. Занимљиво је да је ово прва зграда у Санкт Петербургу која је при изградњи била намењена за музеј. Најраскошнији део музеја је Мраморна сала. Њени зидови су обложени олоњецким мермером из Карелије и украшени фигуралним високим рељефом „Народи Русије“.

Још у време пре Октобарске револуције музеј је постао симбол мултиетничности Руске Империје, и та традиција је настављена у совјетско време. Осим тога, у музеју су се повремено одржавале политички мотивисане етнографске изложбе које су имале државни значај.

Тако је, на пример, 1945. у време несугласица између СССР-а и Јапана због Курилских острва музеј организовао изложбу „Народ Аину – становници Курилских острва“. Изложба „Поклони женских демократских организација страних држава женама Совјетског Савеза“ отворена је 1949. Међу барјацима, вазама, заставама и столњацима са извезеним паролама посебно место су заузеле скулптуре које је Марија Сирбу из Румуније израдила док је лежала у затвору у годинама диктатуре Јона Антонескуа.

Међу eкспонатима Етнографског музеја налазе се и предмети као што је одећа народа Приамурја (област у средњем и доњем току реке Амур) начињена од рибље коже, чукотске и ескимске кабанице од моржевих изнутрица украшене птичјим ћубама, кошуље Ханта од платна изатканог од коприве, идоли Нанајаца, ритуална одећа евенкијског шамана, примерци типично руског женског покривала за главу („кокошник“) са Севера Русије украшени речним бисерима. У тематским салама налазе се праве јурте и јаранге (врсте шатора) номадских народа и чумови (једноставна сибирска колиба). Тајни фонд музеја „Специјална ризница“ отворен је за јавност 1989. Он садржи богату колекцију јувелирских производа од злата, сребра и других вредних метала. У посебној замраченој просторији изложене су руске минђуше из 16. века, јеврејски култни предмети из периода 17-20. века и прибалтичке сребрне фибуле (копче за одећу) из прве половине 20. века које су у европским земљама познате од времена Римске Империје, али су се након примања хришћанства сачувале само у Летонији. Ту можете видети и мајсторски израђен накит казањских Татара, огртач од баршуна украшен са 2500 бисера из древног града Бухаре, оружје Кубачинаца и много тога другог.

Текст на руском на культура.рф.

Росијскаја газета. Сва права задржана.