Шта Руси читају?

Седам од десет становника руских градова већ чита електронске књиге. Извор: PhotoXpress.

Седам од десет становника руских градова већ чита електронске књиге. Извор: PhotoXpress.

Савремено руско књижевно стваралаштво налази се на раскршћу: трага се за новим жанровима, новим језиком изражавања и новим главним јунацима. Неки од најупућенијих стручњака, а добрим делом и покретачи све присутнијих промена, откривају нам шта се највише тражи на руском тржишту и шта је то што желе савремени читаоци.

Већ неколико година многе брину питања да ли ће издаваштво преживети нагли долазак дигиталне ере и да ли ће писци у случају рушења досадашњег устројства сада постати жртве немилосрдних електронских пирата. Постоје оправдани разлози за забринутост: тиражи књига које излазе из штампе смањују се из године у годину (на пример у 2012. за скоро 12% у односу на 2011). Да ли то значи да Руси све мање читају?

Социолози нас уверавају да је забринутост због све мањих тиража штампаних издања неоснована – ради се о томе да се Руси све више окрећу електронским књигама. Према истраживању које је у 2012. спровео холдинг „Ромир“, седам од десет становника руских градова већ чита електронске књиге.

Према томе није истина да се мање чита – питање је само за шта влада веће интересовање. Ранг-листа тиража Руске књижне коморе – установе у којој се региструје свака издата књига у земљи – ствара врло приземну слику: у десет најтиражнијих писаца у 2012. спада чак осам аутора детективских романа разних категорија, затим аутор осредњих љубавних романа и један писац ратних романа. На основу продаје у престоничким ланцима књижара и преко највећих интернет-продаваца, како електронских тако и штампаних књига, сложио се нешто финији портрет просечног читаоца: у првих десет најтраженијих књига у 2012. сврстан је нови роман о детективу Ерасту Фандорину истакнутог руског белетристе Бориса Акуњина, затим детективски романи Александре Марињине, политичка сатира у стиху „Песник и грађанин“ Дмитрија Бикова, S.N.U.F.F. – нова књига трендсетера Виктора Пељевина, „Нови увид“ („_serbianBeginIgnore_Новый дозор_serbianEndIgnore_“) популарног фантасте Сергеја Лукјањенка, као и мемоари ТВ водитеља Владимира Познера. Међутим, највећа контроверза обележила је сам врх ранг-листе јасно указујући на још једну борбу између врлине и греха – наклоност једног огромног дела читалаца освојила је збирка истинитих прича из обичног живота – али нимало обичних, које је записао архимандрит Тихон – док су пажњу другог дела читалаца привукле широм света врло успешне еротске фантазије Ерике Џејмс „50 нијанси сиве“.

Успех књиге „Несвети, а свети“ у 2012. био је потпуно невероватан: више од милион продатих примерака и задивљујући број признања – освојена награда „Велика књига“ захваљујући директним гласовима читалаца, затим награда „Књига године“ у категорији „прозно дело године“ и истовремено две номинације Књижевне премије Рунета. Критика је ову књигу одмах назвала „православни бестселер“, а издавачка кућа „Олма Медиа“ на основу њеног успеха покренула је серију прозних издања са православном тематиком.

Интересовање за жанр истинитих прича (енг. „non-fiction“) може се окарактерисати као један од врло присутних трендова у савременој руској литератури – и тога су врло свесни и издавачи, али и критика – у складу са тиме Константин Миљчин сматра да „домаћа нефикција стаје на ноге што нас изузетно радује“.

Јелена Шубина из издавачке куће АСТ – вероватно једна од најпознатијих уредница у Русији чији аутори увек буду награђени – указује на „талас интересовања за класични породични роман у којем се ниже читава породична историја од дедова и прадедова до наших дана (‘Медеја и њена деца’ и ‘Случај Кукоцки’ Људмиле Улицке, ‘Жене Лазара’ Марине Степнове). У исту групу спада и нефикција – мемоари, биографије, дневници. Осећај истинског живота, односно ‘животне приче’ људи – то је оно што привлачи толико интересовање“.

Ту је још једна уредница која такође на неки начин утиче на промене у руској прози – Јулија Качалкина из издавачке куће „Ексмо“ („Эксмо“). Јулија сарађује са истакнутим ствараоцима у области руске књижевности као што су Виктор Пељевин и Дмитриј Биков, а у исто време открива и нова имена руским читаоцима. Она исто тако сматра да „људи данас желе да читају приповести – концептуализам све мање привлачи пажњу, постоји потреба за квалитетном и разумљивом прозом – без ‘обрта и заплета’. Људи су уморни од психолошких игара и надмудривања. Живот нам је ионако превише сложен да бисмо о томе још и у књигама читали“, сматра она. Јулија такође примећује и да су трендови савремене руске прозе на неки начин „особени“: „најпопуларнији наслови су у форми мемоара, међу њима су и књиге љубавног садржаја, али и оне о необичним људима који се издвајају од већине (или историјски романи или фикција).“

И у „високој“ литератури и у литератури за широке масе наставља се потрага за новим темама и новим језиком, тј. новим изразом, како истиче Константин Миљчин. Јулија Качалкина сматра да се у исто време врло предано трага и за новим херојима – по њеном мишљењу, „руски писци иду у смеру стварања херојске прозе, осећајући потребе и захтеве времена“.

„Ове године је у литератури окренутој ширим масама изузетно популаран медицински роман“, примећује Миљчин који је на челу одбора за доделу награде „Нова словесност“, где је између осталог награду публике у 2012. освојила књига сатиричних скица из живота једног болничара.

Једнака тежња у трагању за новим жанровима приметна је и у фантастици. Јелена Шубина сматра да „руска фанастика све више нестаје, претварајући се у ‘реалистичну прозу са елементима фантастике’, другим речима ‘стил браће Стругацки’ је у неку руку однео победу над Игором Јефремовом и имитирањем америчке фантастике“.

Врло је занимљив узајамни утицај литературе и Интернета: на поље популарне литературе протеклих година пребацио се велики број блогера, али и писаца чије су прве радове издавачи одбили, да би затим са усхићењем они били прихваћени од стране публике са компјутерске мреже (најуспешнији пројекат те врсте осмислио је Дмитриј Глуховски, у питању је постапокалиптичка сага „Метро 2033“). Јелена Шубина предвиђа да се међусобно преплитање утицаја не завршава само на томе: „Чини ми се да ће, иначе за многе издаваче најмање омиљен жанр – приповетка, односно кратка прича (новела) ускоро постати један од главних трендова – једним делом разлог за то јесте и то што кратки жанр цвета на блоговима, а многи читаоци до штампаних издања управо долазе од тамо“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“