Шта Руси читају?

Већ неколико година многе брину питања да ли ће издаваштво преживети нагли долазак дигиталне ере и да ли ће писци у случају рушења досадашњег устројства сада постати жртве немилосрдних електронских пирата. Постоје оправдани разлози за забринутост: тиражи књига које излазе из штампе смањују се из године у годину (на пример у 2012. за скоро 12% у односу на 2011). Да ли то значи да Руси све мање читају?

Увод у Пељевина
Виктора Пељевина читају у целом свету као великог савременог, а не просто руског писца. Стварајући митове и легенде нове Русије, он је сабрао браћу Стругацки и Лема, и помножио их Борхесом. Упознајте овог веома необичног ствараоца.

Социолози нас уверавају да је забринутост због све мањих тиража штампаних издања неоснована – ради се о томе да се Руси све више окрећу електронским књигама. Према истраживању које је у 2012. спровео холдинг „Ромир“, седам од десет становника руских градова већ чита електронске књиге.

Према томе није истина да се мање чита – питање је само за шта влада веће интересовање. Ранг-листа тиража Руске књижне коморе – установе у којој се региструје свака издата књига у земљи – ствара врло приземну слику: у десет најтиражнијих писаца у 2012. спада чак осам аутора детективских романа разних категорија, затим аутор осредњих љубавних романа и један писац ратних романа. На основу продаје у престоничким ланцима књижара и преко највећих интернет-продаваца, како електронских тако и штампаних књига, сложио се нешто финији портрет просечног читаоца: у првих десет најтраженијих књига у 2012. сврстан је нови роман о детективу Ерасту Фандорину истакнутог руског белетристе Бориса Акуњина, затим детективски романи Александре Марињине, политичка сатира у стиху „Песник и грађанин“ Дмитрија Бикова, S.N.U.F.F. – нова књига трендсетера Виктора Пељевина, „Нови увид“ („_serbianBeginIgnore_Новый дозор_serbianEndIgnore_“) популарног фантасте Сергеја Лукјањенка, као и мемоари ТВ водитеља Владимира Познера. Међутим, највећа контроверза обележила је сам врх ранг-листе јасно указујући на још једну борбу између врлине и греха – наклоност једног огромног дела читалаца освојила је збирка истинитих прича из обичног живота – али нимало обичних, које је записао архимандрит Тихон – док су пажњу другог дела читалаца привукле широм света врло успешне еротске фантазије Ерике Џејмс „50 нијанси сиве“.

Свеци из нашег света
У скоро ће се у књижарама ши­ром Србије појавити својеврсни православни бестселер, књига настојатеља Сретенског манастира у Москви, архимандрита Тихона Шевкунова под називом „Несвети, а свети“.

Успех књиге „Несвети, а свети“ у 2012. био је потпуно невероватан: више од милион продатих примерака и задивљујући број признања – освојена награда „Велика књига“ захваљујући директним гласовима читалаца, затим награда „Књига године“ у категорији „прозно дело године“ и истовремено две номинације Књижевне премије Рунета. Критика је ову књигу одмах назвала „православни бестселер“, а издавачка кућа „Олма Медиа“ на основу њеног успеха покренула је серију прозних издања са православном тематиком.

Интересовање за жанр истинитих прича (енг. „non-fiction“) може се окарактерисати као један од врло присутних трендова у савременој руској литератури – и тога су врло свесни и издавачи, али и критика – у складу са тиме Константин Миљчин сматра да „домаћа нефикција стаје на ноге што нас изузетно радује“.

Јелена Шубина из издавачке куће АСТ – вероватно једна од најпознатијих уредница у Русији чији аутори увек буду награђени – указује на „талас интересовања за класични породични роман у којем се ниже читава породична историја од дедова и прадедова до наших дана (‘Медеја и њена деца’ и ‘Случај Кукоцки’ Људмиле Улицке, ‘Жене Лазара’ Марине Степнове). У исту групу спада и нефикција – мемоари, биографије, дневници. Осећај истинског живота, односно ‘животне приче’ људи – то је оно што привлачи толико интересовање“.

Ту је још једна уредница која такође на неки начин утиче на промене у руској прози – Јулија Качалкина из издавачке куће „Ексмо“ („Эксмо“). Јулија сарађује са истакнутим ствараоцима у области руске књижевности као што су Виктор Пељевин и Дмитриј Биков, а у исто време открива и нова имена руским читаоцима. Она исто тако сматра да „људи данас желе да читају приповести – концептуализам све мање привлачи пажњу, постоји потреба за квалитетном и разумљивом прозом – без ‘обрта и заплета’. Људи су уморни од психолошких игара и надмудривања. Живот нам је ионако превише сложен да бисмо о томе још и у књигама читали“, сматра она. Јулија такође примећује и да су трендови савремене руске прозе на неки начин „особени“: „најпопуларнији наслови су у форми мемоара, међу њима су и књиге љубавног садржаја, али и оне о необичним људима који се издвајају од већине (или историјски романи или фикција).“

Двадесет књига руских писаца које свет највише воли
„Руска реч“ представља занимљиве чињенице о књигама руских писаца које су оставиле највећи утисак на страни свет и инспирисале велики број филмова и разних других обрада.

И у „високој“ литератури и у литератури за широке масе наставља се потрага за новим темама и новим језиком, тј. новим изразом, како истиче Константин Миљчин. Јулија Качалкина сматра да се у исто време врло предано трага и за новим херојима – по њеном мишљењу, „руски писци иду у смеру стварања херојске прозе, осећајући потребе и захтеве времена“.

„Ове године је у литератури окренутој ширим масама изузетно популаран медицински роман“, примећује Миљчин који је на челу одбора за доделу награде „Нова словесност“, где је између осталог награду публике у 2012. освојила књига сатиричних скица из живота једног болничара.

Једнака тежња у трагању за новим жанровима приметна је и у фантастици. Јелена Шубина сматра да „руска фанастика све више нестаје, претварајући се у ‘реалистичну прозу са елементима фантастике’, другим речима ‘стил браће Стругацки’ је у неку руку однео победу над Игором Јефремовом и имитирањем америчке фантастике“.

Врло је занимљив узајамни утицај литературе и Интернета: на поље популарне литературе протеклих година пребацио се велики број блогера, али и писаца чије су прве радове издавачи одбили, да би затим са усхићењем они били прихваћени од стране публике са компјутерске мреже (најуспешнији пројекат те врсте осмислио је Дмитриј Глуховски, у питању је постапокалиптичка сага „Метро 2033“). Јелена Шубина предвиђа да се међусобно преплитање утицаја не завршава само на томе: „Чини ми се да ће, иначе за многе издаваче најмање омиљен жанр – приповетка, односно кратка прича (новела) ускоро постати један од главних трендова – једним делом разлог за то јесте и то што кратки жанр цвета на блоговима, а многи читаоци до штампаних издања управо долазе од тамо“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.