Полифони пој бајкалских старообредника

За присталице православног староверја, такозване старообреднике, карактеристичан је феномен потпуног очувања живе староруске културе. Она се манифестује и кроз полифоно појање Семејских старообредника који живе источно од Бајкала. Њихова духовна култура је 2001. проглашена за „ремек-дело усменог и нематеријалног наслеђа човечанства“ и унета на прву листу УНЕСКО-а.

25 призора из времеплова: Семејски староверци су сачували народну културу Русије из доба пре Петра Великог. Илустрације љубазношћу портала Министарства културе РФ, культура.рф.

Семејски староверци су настали далеко од области источно од Бајкала (_serbianBeginIgnore_Забайкалье_serbianEndIgnore_). Патријарх Никон је 1652. започео реформу у Руској православној цркви, желећи да исправи богослужбене књиге и обреде, тј. да их усклади са грчким. Патријарха је у тој жељи подржао и цар Алексеј Михајлович, јер је Никонова реформа била тесно повезана са идејом стварања православне империје. Измене су уношене у текстове молитава и литургију, као и у обред крштења и покајања, тј. исповести. Тада је прописано да се треба крстити са три, а не са два прста, да крст треба приказивати са четири крака, а не са осам, и уместо великих метанија уведене су мале. Измењено је и црквено појање и скоро да је укинута полифонија, иначе веома омиљена у Русији. Богослужбене књиге нису исправљане по узору на древне, него на савремене грчке текстове.

Многи свештенослужитељи и верници доживели су Никонове реформе као јерес и нису хтели да их прихвате. Заштитници старе побожности тада су добили име „старообредници“ или „староверци“. Власти су их прогониле, а они су бежали на пограничне територије или у иностранство. Тако су се појавили „Кержаци“ у Сибиру, „Липовани“ у Румунији, „Некрасовци“ у Турској и „Пољаци“ у Стародубљу и на реци Ветки (тада је то била пољско-литванска држава, „Жеч Посполита“).

Власти Русије су 1764. у неколико наврата покушале да врате староверце из иностранства у Русију. Царица им је најпре понудила да се добровољно врате, а затим је послала војску. Готово 35.000 старообредника пресељено је из Ветке (данас је то територија Белорусије) у најдаљи део Сибира, регион „иза Бајкала“. Староверци из пољско-литванске државе пресељени су заједно са женама и децом, за разлику од појединачних изгнаника, и због тога су временом престали да се зову „Пољаци“ и добили су име „Семејски“ (у преводу: „породични“). Крајем 18. века у забајкалском региону било је већ 30 њихових насеља.

Прошло је неколико столећа, а Семејски староверци су остали чврсти духом, вредни и верни традицији предака. Постали су типични житељи Сибира, али су сачували народну културу Русије из доба пре Петра Великог. Посета њиховом селу је исто што и путовање кроз време. На пример, у селу Тарбагај омање брвнаре се нижу дуж улице као зид тврђаве. Прозори се тешко могу дохватити руком, а капија је неприступачна и висока, али је зато свака кућица офарбана јарким бојама, на капијама расте необично цвеће, а по двориштима се шетају паунови. Куће су украшене и резбаријом карактеристичном за северне крајеве, и украјинским цртежима, и овдашњим бурјатским сликама. У локалним музејима се чува старинска ношња, каква се данас носи о празнику или недељом. Сачуван је начин живота из 17. и 18. века, али то није све. У селима Семејских старообредника може се чути и старинска музика.

Семејски староверци су са колена на колено преносили јединствену традицију црквеног појања, „знаменски напев“ (на руском: „_serbianBeginIgnore_знаменный распев_serbianEndIgnore_“ или „_serbianBeginIgnore_крюковое пение_serbianEndIgnore_“), који је добио назив по посебним нотним знацима, „знаменима“. После Никонових реформи знаменски напев се сачувао у староверској цркви као једини могући начин богослужбеног појања.

Код Семејских старообредника није постојала разлика између црквеног и световног живота, тако да су црквени појци мајсторски певали и народне песме. Важна одлика „семејског“ појања је била полифонија. Како је писао Н.И. Дорофејев, „ниједан прави мајстор појања неће сам запевати семејску песму, јер не може да је замисли у једном гласу. За певање су потребна бар два појца.“

Вештина појања овог напева била је на веома добром гласу. Постојале су школе за дечаке у којима је неко од образованих појаца из тог краја годишње обучавао 10-20 ученика, тј. учио их да читају и певају црквене текстове. Није тешко израчунати да је за десет година село добијало 100-200 професионалних црквених појаца. У заједници Семејских се чак појавио феномен појачких задруга, породичних или комшијских. 

Духовна поезија Семејских старовераца тесно је повезана са њиховим начином појања. Они су мајсторски певали духовне, историјске, поучне и лирске стихове, које су учили напамет слушајући их од других. Те песме дочаравају узнемирујућу атмосферу из доба борбе старообредника за своју веру и певају о расколу у руској цркви, о односу старовераца према „свету пуном саблазни“. У духовним стиховима се често цитира Јеванђеље и у дидактичкој форми се говори о покајању и вечним мукама за грехе људске.

Семејски старообредници су и поред прогона успели да сачувају своју традицију. Њихова култура је заједно са 18 других традиција из различитих делова света доспела на листу ремек-дела усмене и нематеријалне баштине човечанства.

Шта треба урадити на земљи Семејских старовераца?

  • Посетити „Потомке старовераца“. Пут у старообредничко село почиње од врха брда „Лав који спава“, затим води у Музеј свакодневног живота старовераца са врло занимљивом збирком старинских предмета, одела, древних књига и рукописа. Када се уморите од духовне хране, домаћини ће вас позвати за трпезу и понудити специјалитете староруске кухиње, а после ручка у „семејски“ конак на игру и обреде уз учешће фолклорног ансамбла.
  • Посетити „Село мајстора“. Културноуметничко друштво ће вас дочекати у селу Десјатниково, а после традиционалних песама и кола посетићете радионицу мајстора старих заната. Мајстори ће пред вама израдити сувенире од брезове коре, врбовог прућа и стаклених перли. Даље вас пут води у конак са одлично очуваним осликаним зидовима.
  • Посетити Жарчиху. То су места везана за живот и духовне подвиге свештеномученика Атанасија. Кренућете од куће у којој је живео епископ Атанасије и доћи до стене са пећином где се владика 1936. крио од репресија и скривао црквене књиге и иконе.
  • Проћи „Авакумовим стазама“. Од села Посољск пут вас води по местима забајкалског региона у којима је боравио чувени протопоп Авакум. На обали Бајкала ћете посетити Посољски манастир, основан 1681. Попећете се на брдо „Лав који спава“, где је на врху постављен крст у знак сећања на Авакумово путовање реком Селенгом.
     

Текст на руском језику на культура.рф.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“