Полифони пој бајкалских старообредника

За присталице православног староверја, такозване старообреднике, карактеристичан је феномен потпуног очувања живе староруске културе. Она се манифестује и кроз полифоно појање Семејских старообредника који живе источно од Бајкала. Њихова духовна култура је 2001. проглашена за „ремек-дело усменог и нематеријалног наслеђа човечанства“ и унета на прву листу УНЕСКО-а.

25 призора из времеплова: Семејски староверци су сачували народну културу Русије из доба пре Петра Великог. Илустрације љубазношћу портала Министарства културе РФ, культура.рф.

Семејски староверци су настали далеко од области источно од Бајкала (_serbianBeginIgnore_Забайкалье_serbianEndIgnore_). Патријарх Никон је 1652. започео реформу у Руској православној цркви, желећи да исправи богослужбене књиге и обреде, тј. да их усклади са грчким. Патријарха је у тој жељи подржао и цар Алексеј Михајлович, јер је Никонова реформа била тесно повезана са идејом стварања православне империје. Измене су уношене у текстове молитава и литургију, као и у обред крштења и покајања, тј. исповести. Тада је прописано да се треба крстити са три, а не са два прста, да крст треба приказивати са четири крака, а не са осам, и уместо великих метанија уведене су мале. Измењено је и црквено појање и скоро да је укинута полифонија, иначе веома омиљена у Русији. Богослужбене књиге нису исправљане по узору на древне, него на савремене грчке текстове.

Многи свештенослужитељи и верници доживели су Никонове реформе као јерес и нису хтели да их прихвате. Заштитници старе побожности тада су добили име „старообредници“ или „староверци“. Власти су их прогониле, а они су бежали на пограничне територије или у иностранство. Тако су се појавили „Кержаци“ у Сибиру, „Липовани“ у Румунији, „Некрасовци“ у Турској и „Пољаци“ у Стародубљу и на реци Ветки (тада је то била пољско-литванска држава, „Жеч Посполита“).

Власти Русије су 1764. у неколико наврата покушале да врате староверце из иностранства у Русију. Царица им је најпре понудила да се добровољно врате, а затим је послала војску. Готово 35.000 старообредника пресељено је из Ветке (данас је то територија Белорусије) у најдаљи део Сибира, регион „иза Бајкала“. Староверци из пољско-литванске државе пресељени су заједно са женама и децом, за разлику од појединачних изгнаника, и због тога су временом престали да се зову „Пољаци“ и добили су име „Семејски“ (у преводу: „породични“). Крајем 18. века у забајкалском региону било је већ 30 њихових насеља.

Прошло је неколико столећа, а Семејски староверци су остали чврсти духом, вредни и верни традицији предака. Постали су типични житељи Сибира, али су сачували народну културу Русије из доба пре Петра Великог. Посета њиховом селу је исто што и путовање кроз време. На пример, у селу Тарбагај омање брвнаре се нижу дуж улице као зид тврђаве. Прозори се тешко могу дохватити руком, а капија је неприступачна и висока, али је зато свака кућица офарбана јарким бојама, на капијама расте необично цвеће, а по двориштима се шетају паунови. Куће су украшене и резбаријом карактеристичном за северне крајеве, и украјинским цртежима, и овдашњим бурјатским сликама. У локалним музејима се чува старинска ношња, каква се данас носи о празнику или недељом. Сачуван је начин живота из 17. и 18. века, али то није све. У селима Семејских старообредника може се чути и старинска музика.

Семејски староверци су са колена на колено преносили јединствену традицију црквеног појања, „знаменски напев“ (на руском: „_serbianBeginIgnore_знаменный распев_serbianEndIgnore_“ или „_serbianBeginIgnore_крюковое пение_serbianEndIgnore_“), који је добио назив по посебним нотним знацима, „знаменима“. После Никонових реформи знаменски напев се сачувао у староверској цркви као једини могући начин богослужбеног појања.

Код Семејских старообредника није постојала разлика између црквеног и световног живота, тако да су црквени појци мајсторски певали и народне песме. Важна одлика „семејског“ појања је била полифонија. Како је писао Н.И. Дорофејев, „ниједан прави мајстор појања неће сам запевати семејску песму, јер не може да је замисли у једном гласу. За певање су потребна бар два појца.“

Вештина појања овог напева била је на веома добром гласу. Постојале су школе за дечаке у којима је неко од образованих појаца из тог краја годишње обучавао 10-20 ученика, тј. учио их да читају и певају црквене текстове. Није тешко израчунати да је за десет година село добијало 100-200 професионалних црквених појаца. У заједници Семејских се чак појавио феномен појачких задруга, породичних или комшијских. 

Духовна поезија Семејских старовераца тесно је повезана са њиховим начином појања. Они су мајсторски певали духовне, историјске, поучне и лирске стихове, које су учили напамет слушајући их од других. Те песме дочаравају узнемирујућу атмосферу из доба борбе старообредника за своју веру и певају о расколу у руској цркви, о односу старовераца према „свету пуном саблазни“. У духовним стиховима се често цитира Јеванђеље и у дидактичкој форми се говори о покајању и вечним мукама за грехе људске.

Семејски старообредници су и поред прогона успели да сачувају своју традицију. Њихова култура је заједно са 18 других традиција из различитих делова света доспела на листу ремек-дела усмене и нематеријалне баштине човечанства.

Шта треба урадити на земљи Семејских старовераца?

  • Посетити „Потомке старовераца“. Пут у старообредничко село почиње од врха брда „Лав који спава“, затим води у Музеј свакодневног живота старовераца са врло занимљивом збирком старинских предмета, одела, древних књига и рукописа. Када се уморите од духовне хране, домаћини ће вас позвати за трпезу и понудити специјалитете староруске кухиње, а после ручка у „семејски“ конак на игру и обреде уз учешће фолклорног ансамбла.
  • Посетити „Село мајстора“. Културноуметничко друштво ће вас дочекати у селу Десјатниково, а после традиционалних песама и кола посетићете радионицу мајстора старих заната. Мајстори ће пред вама израдити сувенире од брезове коре, врбовог прућа и стаклених перли. Даље вас пут води у конак са одлично очуваним осликаним зидовима.
  • Посетити Жарчиху. То су места везана за живот и духовне подвиге свештеномученика Атанасија. Кренућете од куће у којој је живео епископ Атанасије и доћи до стене са пећином где се владика 1936. крио од репресија и скривао црквене књиге и иконе.
  • Проћи „Авакумовим стазама“. Од села Посољск пут вас води по местима забајкалског региона у којима је боравио чувени протопоп Авакум. На обали Бајкала ћете посетити Посољски манастир, основан 1681. Попећете се на брдо „Лав који спава“, где је на врху постављен крст у знак сећања на Авакумово путовање реком Селенгом.
     

Текст на руском језику на культура.рф.

Росијскаја газета. Сва права задржана.