Поводом сверуске вечери у Берлину

Народни уметник РФ Денис Мацујев је пијаниста кога у светским уметничким круговима није потребно посебно представљати. Још док је похађао Централну музичку школу при Московском конзерваторијуму „П. И. Чајковски“ био је стипендиста Фондације „Нова имена“ и имао је прилику да држи концерте у преко 40 земаља. Списак његових награда и достигнућа је толико велики да човек просто не зна одакле да крене, али свакако треба истаћи његов најважнији професионални успех а то је да је 1998. био победник 11. Међународног такмичења „П. И. Чајковски“, једног од најпрестижнијих пијанистичких такмичења на свету, што му је одмах донело светску славу.

Мацујева сам имао прилику да сретнем одмах после његовог наступа у славној Берлинској филхармонији где је извео Шостаковичев Други концерт за клавир и оркестар којим је дириговао Валериј Гергијев.

Да ли је Шостакович као избор вечерашњег програма био условљен унутрашњим поривом ка енергичним темама, тренутним расположењем или нечим трећим?

Денис Мацујев: Обожавам оба концерта Дмитрија Шостаковича. То су апсолутно врхунска дела која је он написао за клавир. За други став и код првог и код другог концерта се може рећи да је то музика за сва времена. Дубоке, прелепе, романтичне мелодије, које представљају такав контраст у односу на први и трећи став. А први концерт је, према речима Јурија Темирканова, са којим се потпуно слажем, једна велика комедија!

Од кога сте највише учили? Притом не мислим на оне код којих сте били у класи него на велике пијанисте и Ваше претходнике. Слушајући Вас вечерас, присетио сам се Емила Гилељса.

Д. М.: Да, одувек сам му се дивио. Чак сам га једно време и опонашао трудећи се да прикажем његов начин извођења и посебан звук – јер када га слушате, по звуку је одмах јасно да управо он свира. Поред њега бих наравно истакао и Рихтера, Микеланђелија, Хоровица и Клајберна, а Рахмањинов је, што се мене тиче, на првом месту.

Човек који чини да свет мисли руски
Ва­ле­риј Гер­ги­јев је отелотворење праве руске силе коју свет слуша. Он светску моду обликује према руским стандардима. Он је најтраженији диригент на свету и захваљујући њему се западна публика и оркестри опчињено удубљују у највећа дела руске културе, а тиме и у нови поглед на свет.

Да ли је лако сарађивати са маестром Гергијевом?

Д. М.: Свакако, он је један од мојих најдражих пријатеља међу музичарима. Дружимо се већ дуги низ година. Могу рећи да је велика срећа радити са њим јер је он потпуно посвећен своме делу. Његова омиљена реч је „орати“. Није ни чудо што је недавно добио звање Хероја рада. Он заиста воли то што ради, свим срцем се прихвата сваког посла доводећи га ревносно до краја, било да је у питању захтевна интерпретација или изградња новог позоришта.

У последње време заједнички пуно времена посвећујемо деци, младом нараштају у нашој земљи. На срећу имамо много даровите деце и треба им помоћи. Можда леп пример за то јесте то што су на фестивалу „Беле ноћи“ наступили победници последњег такмичења у Астани (Казахстан) на којем сам имао част да будем председник жирија. Надам се да ће то за њих бити одскочна даска за успешну каријеру.

Да ли Вам друштвене активности и обавезе одузимају доста времена?

Д. М.: Да, много, али најважније јесте то да доносе резултате. Када би то био само обичан посао, никада их не бих прихватио. Важно је да се све више виде плодови тог рада: пре свега желимо да се постарамо да се поштују међународни стандарди у сфери права детета, ту је затим и закон о покровитељству, подршка младим људима и још много тога. Класична музика треба да се све више чује у школама. То што чини Гергијев са хоровима – то је сјајно! Он просто оживљава хорску уметност у Русији, и то је за нас од непроцењиве вредности.

Како је дошло до тога да засвирате џез?

Д. М.: Не бих рекао да је то прави џез, то су пре неке моје фантазије или чак омаж џезу, наравно у мом стилу. Џез слушам и волим да импровизујем још од детињства. Мој отац је изузетан пијаниста и композитор који такође свира џез. Знате, импровизација је врло важна у музици јер отвара нека нова врата. У класичној музици такође. Посебно када је ту Гергијев – он је мајстор за импровизацију и оригиналну интерпретацију. Потпуно сам уверен да заједничке пробе у ствари представљају проналажење посебног, заједничког језика, када почнете да дишете са неким на исти начин – важно је осетити човека до те мере да се достигне потпуна опуштеност и флексибилност. Када се на концерту догоди да та синергија дође до изражаја, онда се дешавају чуда.

Росијскаја газета. Сва права задржана.