„Морални закон“ за руску филмску индустрију

Никита Михалков верује да ће правилник моралних (само)ограничења за филмске ствараоце бити припремљен до краја овог лета. Извор: PhotoXPress.

Никита Михалков верује да ће правилник моралних (само)ограничења за филмске ствараоце бити припремљен до краја овог лета. Извор: PhotoXPress.

Овог лета су на иницијативу Савеза филмских стваралаца Русије отпочеле припреме за стварање етичког кодекса за руску филмску индустрију. Неке је планирани документ подсетио на „Хејсов етички кодекс“ који је важио у Холивуду 1930–1968, а неке на „Морални кодекс градитеља комунизма“. Дакле, да ли је у питању покушај да се заустави талас насиља на екранима или пак средство цензуре?

Све је наиме почело у новембру 2011. када је председник Владимир Путин, у то време премијер РФ, предложио руским филмским уметницима да саставе правилник професионалне етике. Као пример Путин је тада навео „Хејсов етички кодекс“, који је важио у Холивуду 1930–1968. Крајем јуна ове године председник Савеза филмских стваралаца Русије Никита Михалков подржао је тај предлог и иницирао стварање етичког кодекса у руској филмској индустрији.

До 1960-их „Хејсов кодекс“ је потпуно изгубио свој утицај и Холивуд је прихватио слободан дух европске кинематографије, посебно француског „новог таласа“ и италијанског неореализма.

„Кодекс заснован на здравом разуму и доброј вољи филмских стваралаца требало би да смањи напетост у расправама о томе колико је приказивање насиља и бруталних сцена на филму прихватљиво“, сматра председник руског Удружења продуцената Ренат Давлетјаров. Поред њега, познати филмски редитељ Карен Шахназаров нешто опрезније приступа тој теми: „Говорити о предностима одређеног правилника за руски филм могуће је само онда када се буде знало како ће он да изгледа“. Он је уверен да у том кодексу неће бити цензуре, већ само извесна морална (само)ограничења. Шахназаров, иначе директор највећег филмског студија у Русији, „Мосфилма“, истовремено је и члан радне групе задужене за припрему датог правилника. Поред њега, ту је и зачетник руског „интелектуалног“ филма Марлен Хуцијев, затим аутор документарних филмова Сергеј Мирошниченко, истакнути културолог и филмски стручњак Кирил Разлогов, као и многи други практичари и теоретичари.

Када такав подстицај [на самоконтролу] долази од премијера, онда то изгледа као притисак државе на филмску индустрију. Није добро то што се намеће са врха јер се тиме изазива извесна одбојност.

Сергеј Шестаков, историчар филма

Подсетимо да је „Хејсов кодекс“ („Motion picture production code“) усвојен 1930. у САД од стране Асоцијације филмских продуцената и дистрибутера (MPPDA). Према том кодексу било је недопустиво приказивање криминала и разних порока на филму на начин којим би се изазвале симпатије према тим негативним појавама. Није било дозвољено исмевање закона, приказивање обнаженог људског тела или коришћења наркотика, као ни однос према религији који садржи непоштовање. Тај кодекс није имао особине цензуре, али пошто су га се држале све водеће холивудске филмске куће, било је готово немогуће да филм који крши кодекс доспе у биоскопе. Међутим, до 1960-их „Хејсов кодекс“ је потпуно изгубио свој утицај и Холивуд је прихватио слободан дух европске кинематографије, посебно француског „новог таласа“ и италијанског неореализма.

Кодекс заснован на здравом разуму и доброј вољи филмских стваралаца требало би да смањи напетост у расправама о томе колико је приказивање насиља и бруталних сцена на филму прихватљиво.

Ренат Давлетјаров, Удружења продуцената

„Американци су имали сличан правилник, али је он укинут 1960-их, и био је исмејан у целом свету“, истиче филмски режисер Андреј Прошкин. Филмски историчар Сергеј Шестаков међутим сматра да потпуна слобода доводи до приказивања свакаквих облика насиља, еротике, недоличног изражавања, тако да је самоконтрола у филмској индустрији преко потребна, али „када такав подстицај долази од премијера, онда то изгледа као притисак државе на филмску индустрију. Није добро то што се намеће са врха јер се тиме изазива извесна одбојност.“

Поред „Хејсовог кодекса“, многи су се у овом случају присетили и совјетског „Моралног кодекса градитеља комунизма“. То је био скуп принципа комунистичког морала који су у 1961. осмишљени за партијске чланове. Он је садржао доста правила и смерница, од којих је можда најпознатија изрека – „ко не ради, неће ни јести“. Покренувши по први пут тему о етичким принципима филмског стваралаштва, Путин је исте те године рекао: „Ми смо изгубили одређене вредности из совјетског периода везане и за ‘Морални кодекс градитеља комунизма’. Међутим, ако мало боље обратимо пажњу на тај кодекс, видећемо да су то у ствари морална начела преузета из Библије и да човечанство од тада ништа ново није смислило.“

Настојања да се одреде моралне смернице и ограничења јављају се и на другим друштвеним пољима. Посланици Државне думе из владајуће партије „Јединствена Русија“ недавно су предложили да се створе услови како би се средства јавног информисања објединила у саморегулаторне организације. Према мишљењу посланика, те организације би требало да развију стандарде у новинарству, етички кодекс и правила уређивачке политике. Што се тиче филмских стваралаца, они настављају да раде на свом етичком правилнику. Никита Михалков верује да ће он бити припремљен до краја овог лета.

Росијскаја газета. Сва права задржана.