Владар далекоисточног рока

Очекује се да ће после фестивала руске групе постати популарне у далекоисточним земљама, а далекоисточне у Русији. Фотографија: Глеб Фјодоров.

Очекује се да ће после фестивала руске групе постати популарне у далекоисточним земљама, а далекоисточне у Русији. Фотографија: Глеб Фјодоров.

Рок-фестивал V-ROX у Владивостоку окупио је звезде независне музичке сцене из Русије, Кореје, Кине и Јапана. Амбиције организатора су велике: они желе да руске групе постану популарне у далекоисточним земљама, и обратно. Сазнајте шта желе корејски и јапански рокери, да ли постоји општа тихоокеанска култура и како су кинеске гитаре призвале дугу.

Од Владивостока до Москве има 6,5 хиљада километара ваздушном линијом (и преко 9000 возом), док се у Јапан авионом стиже за само један сат, а у Кореју и Кину још брже. Обале овог града запљускује Јапанско море из акваторије Тихог океана, свуда унаоколо је далекоисточна природа, на све стране се виде брежуљци типични за овај регион. У ресторанима се служи суши, као и кинеска јела од пиринча, а на улицама се продају дебеле корејске земичке пјан-се. Нема само азијске музике, слуша се углавном руска шансона и лоши руски поп.

Лидер популарне групе „Мумиј Трол“ („_serbianBeginIgnore_Мумий Тролль_serbianEndIgnore_“) Иља Лагутенко одлучио је да попуни ту празнину и крајем лета је у Владивостоку, свом родном граду, граду иницирао одржавање међународног фестивала названог V-ROX, на који је позвао групе из Јапана, Кине, Кореје и Тајвана, па чак и са западне обале САД.

Новац и култура треба да постоје независно једно од другог. У Енглеској и Америци је музика мртва, а цветају бизнис и звезде, а овде код нас нема звезда, сви смо једнаки. Није најважнија зарада, него дружење и добра свирка.

Јун Јунг Конг, „Група ЗЗ“, Јужна Кореја

Амбиције су заиста огромне: да Владивосток постане својеврсна музичка престоница Пацифичког региона. Очекује се да ће после фестивала руске групе постати популарне у далекоисточним земљама, а далекоисточне у Русији. Остаје да се види хоће ли се то остварити. Можда и хоће, из трећег или петог покушаја, али једно је извесно: Лагутенко је већ створио нешто попут фестивала Вудсток који је 1969. одржан близу Њујорка, тако да се може рећи да је V-ROX својеврстан пацифички „Владивудсток“.

Руски народни кинески рок

Питам Јану, студенткињу Далекоисточног универзитета: „Познајеш ли добро њихову музику?“

„Готово да не познајем. Кинеске песме чујем само када одем на пијац, јер у граду одавно постоји велика кинеска дијаспора. Али тамо пуштају ‘пијачну’ музику. Јапанску музику сам слушала у манга цртаним филмовима, а из Кореје знам само за Псаја и његов ‘Гангнам стајл’.“

Све је то са друге стране трга у чуду посматрао мокри споменик борцима за совјетску власт на Далеком Истоку. Огромни камени црвеноармејац са капом „буђоновком“ и пушком на леђима никада није видео ништа слично.

Исто то говори већина становника, чак и локални музичари. Чудно звучи, али азијски суседи далеко боље познају Русију. Јанг Хајсунг (Yang Haisong), лидер P.K.14, главне групе кинеског андерграунда, зна за Владимира Висоцког и групу „Кино“, и чак тврди да је читава генерација музичара у Кини стасала слушајући руски рок. У СССР-у је рокерски покрет почео десет година раније него у Кини, али је раније и спласнуо. Сада у Русији рок више није популаран. У Кини, међутим, људи радо слушају оно што се у Москви већ третира као застарело.

Јапанац Даисуке Танабе свира електронску музику. Он такође са поштовањем говори о руском року 1980-их, али уз то помиње још десетак руских авангардних група које свирају електронску музику, а за које су у Русији чули само добри познаваоци овог жанра.

Европи „не“, Пацифику „да“

Иља Лагутенко је као звезда руске естраде са својом групом пропутовао цео свет. Он познаје музичку карту Пацифичког региона као свој џеп, и сматра да у контексту светске музичке кризе Руси имају добре шансе да се пробију на локална азијска тржишта. Мало је вероватно да би нешто могли постићи у Европи и Америци, али у Кини је то врло вероватно. Ако ништа друго, могу постати популарни колико и звезде тамошњих клубова. За то је потребна само жеља и велики напор. Треба много свирати, треба пристајати на мале хонораре и бити врло мобилан.

Могу рећи да смо ми [Кинези] жељни руске музике. Када сам био мали гледао сам руске ратне филмове, старије генерације су училе руски. Ми смо и сада спремни да упознамо нову Русију са њеним роком и андерграундом. [...] Читава генерација музичара у Кини стасала је слушајући руски рок.

Јанг Хајсунг, кинески рокер

Јанг Хајсунг каже: „Ја не знам ништа о новим руским извођачима, и то није моја кривица. Дођите и гостујте, па ћемо видети. Кинеска публика је веома отворена и спремна је да слуша музику на сваком језику, на италијанском, енглеском, зашто не и на руском. Штавише, могу рећи да смо жељни руске музике. Када сам био мали гледао сам руске ратне филмове, старије генерације су училе руски. Ми смо и сада спремни да упознамо нову Русију са њеним роком и андерграундом.“

Различита нам је историја, различити су и културни кодови, о језику да и не говоримо. А музика? Имамо ли ту нешто заједничко? Испоставља се да имамо. Даисуке каже да је пацифички мелос „нежан и префињен“. Лагутенко га карактерише као „мрзовољни лаунџ (lounge) на презентацији цигарета“. Та приморска опуштеност лако се препознаје и код група из Сан Франциска, и код Јапанаца, па код групе „Мумиј Трол“. Корејци су, додуше, мало жешћи, а Кинези авангарднији, али и једни и други су радо слушани.

Тихи рат за независност

Фестивалу је недостајало новца да у Владивосток доведе највеће звезде естраде, али можда је то и боље. Како рече лидер удружења јужнокорејских независних музичара „Група ЗЗ“ Јун Јунг Конг из Јужне Кореје, „новац и култура треба да постоје независно једно од другог. У Енглеској и Америци је музика мртва, а цветају бизнис и звезде, а овде код нас нема звезда, сви смо једнаки. Није најважнија зарада, него дружење и добра свирка.“

Приморска опуштеност лако се препознаје и код група из Сан Франциска, и код Јапанаца, па код групе „Мумиј Трол“. Корејци су, додуше, мало жешћи, а Кинези авангарднији, али и једни и други су радо слушани.

Лагутенко има у плану да на следећи фестивал доведе групе из Аустралије, али не звезде, него инди музичаре. А то значи да ће бити занимљиво и да неће бити гламура.

Овде нико нема лепу реч за шоу-бизнис. Јанг Хајсунг је, на пример, врло конкретан: „Панкерски принцип DIY (do it yourself, 'уради сам') је нешто најбоље. Сам пишеш, сам издајеш, сам организујеш гостовања, све радиш сам, али зато немаш никакав притисак споља. Потпуна независност од заштићених издања и великих компанија. Они играју своју игру, а ми нашу. Ми хоћемо сами да одлучујемо. Нико не може да нам диктира како и о чему ћемо певати.“

Инди оријентација је донела фестивалу велику разноврсност стилова. Група Ego-Wrappin донела је јапански рокабили (јесте ли често имали прилику да чујете јапански рокабили?). Кинеска група Ванг Вен (Wang Wen) демонстрирала је авангардни арт рок са тврдим минималистичким гитарским нојзом. Група Goonamguayeoridingstella из Кореје свирала је мелодични рок из 70-их, а петербуршки ветерани из групе „Страније игри“ („_serbianBeginIgnore_Странные игры_serbianEndIgnore_“ „Чудне игре“) ска са примесама панка. Дошло је много екипа које свирају електронску музику а имале су великог успеха у локалним клубовима.

Сунце за свакога

Група „Мумиј Трол“ била је звезда главног концерта на централном тргу. Њу овде сви обожавају. А када Лагутенко почне да пева незваничну химну града „Владивосток 2000“, људи испред сцене падају у такву екстазу, да се једва чује глас: „Одлазимо, одлазимо, одлазимо! Доћи ће жешћа времена. Тресе се рођена моја, сва гори у екстази – Владивосток две хиљаде!“ То је моћни глем рок на нивоу Марка Болана и његове групе T.Rex. Он може да уздрма свакога: и Русе, и Американце, и Азијате.

Мумиј Трол: „Владивосток 2000“ - незванична химна Владивостока.

Па ипак је најефектнији био наступ групе P.K.14. која је свирала тврду гитарску алтернативу. Негде у четвртој песми изненада удари пљусак. После пар минута апаратура је била сва мокра, људи су боси плесали на асфалту, а лидер култне панк групе „Туманиј стон“ („_serbianBeginIgnore_Туманный стон_serbianEndIgnore_“) из Владивостока, крупан преплануо човек са „гуштер“ фризуром, играо је са цигаретом у устима. На све стране мокре мајце и ноге у води до чланака.

Организатори предложише да се концерт прекине, али Јанг Хајсунг рече: „Ја ћу да певам док не изађе сунце“. И заиста, када је његов гитариста одсвирао последњи акорд, из облака изненада извири сунце. Изнад моста преко залива Златни рог појави се типична тихоокеанска дуга. Све је то са друге стране трга у чуду посматрао мокри споменик борцима за совјетску власт на Далеком Истоку. Огромни камени црвеноармејац са капом „буђоновком“ и пушком на леђима никада није видео ништа слично.

Нико није разумео шта пева Јанг Хајсунг, осим десетак кинеских новинара, али је свакога огрејало сунце.

Росијскаја газета. Сва права задржана.