Дача, летња сеоска тајна руског живота

Према речима странаца, дача понекад изгледа као цртеж из бајке. Извор: ИТАР-ТАСС.

Према речима странаца, дача понекад изгледа као цртеж из бајке. Извор: ИТАР-ТАСС.

Дача је један од симбола Русије и многим странцима изгледа као цртеж из бајке. У другим језицима таква реч не постоји. Дача није ни викендица ни сеоска кућа у правом смислу речи. Форма летњег живота у природи незнатно се мењала кроз царско, совјетско и савремено доба, али суштина је остала иста: на дачи се крије једна од тајни живота и среће.

Петак је поподне, радна недеља је завршена. У свим правцима који воде из Москве колоне возила дуге су по двадесетак километара. Неколико сати московљани нервозно миле по асфалту у жељи да што пре стигну у природу, и... коначно дача!

Дача је један од симбола Русије. У другим језицима таква реч не постоји. У руском се реч „дача“ појавила у 18. веку. Изведена је од глагола „давати“ (рус. „_serbianBeginIgnore_давать_serbianEndIgnore_“), јер је цар својој аристократији давао комад земље са кметовима као награду за верну службу.

Од тада Руси су од летње жеге у граду бежали на даче са породицама на неколико месеци. Само би се сироти отац породице морао возикати поштанским колима и мењати коње путујући у град на службу. Од тада се у Русији све променило, али Руси и даље проводе лето на дачи.

Чињенице о дачи

  • 48% становника руских градова поседује некретнину ван града, а то је најчешће дача (27%).
  • Већина људи на дачи гаји воће и поврће за своје потребе, сади цвеће или се само одмара.
  • Тек понеко изнајмљује дачу или продаје сопствене пољопривредне производе, па од даче има и материјалне користи.

Совјетски Савез је грађанима такође додељивао плацеве за различите заслуге. То су били врло мали плацеви површине свега 600 квадратних метара, па их је народ прозвао „шест стотки“ (односно „шест ари“). На тим малим плацевима људи су зидали кућице, а на преосталој земљи садили су башту.

Обичај одласка на даче сачувао се и у савременој Русији и постао је нека врста глобалне националне разоноде.

Према подацима Сверуског центра за проучавање јавног мњења (ВЦИОМ) ове године већина Московљана је лето провела недалеко од куће, 31% њих летовало је на дачи, а 31% је остало у Москви, а викендом одлазило ван града. Дакле, 62% житеља руске престонице традиционално летује на дачи.

Шта је дача? Најпре смо жежели да сазнамо шта о томе мисле странци.

Керстин Холм, новинар:

„Обичај одласка на дачу је за грађане својеврсна компензација за градску вреву и тескобу... На дачи, у окриљу природе, људи уживају у пецању и купању, сакупљају печурке или гаје тиквице и парадајз. <...> Мој пријатељ каже да у Москви не може да се дише и позива ме да отпутујемо у његово родно село... Дрвена кућа крај старог сеоског пута изгледа као цртеж из бајке. Прозоре красе бели изрезбарени рамови попут уштирканог оковратника, а на једном од њих дрема мачка. Домаћица нас дочекује голупцима... али се најпре морамо добро презнојити и испарити у врелом парном купатилу (бањи).”

Борис Рајтшустер, писац:

„Дача је као створена да се добро наспавате, уживате у лежаљци, пијете чај на тераси и водите бесконачне разговоре, да дању шетате, а дуге ноћи проводите уз вино или вотку.“

У совјетско време на карти Русије појавила су се насеља са дачама писаца, рудара, сликара, грађевинара или хидротехничара. Фотографија: Александар Коњињин.

Али, ни Руси не могу тачно одговорити на питање шта је дача. Свако је доживљава на свој начин јер на дачи ради оно што највише воли.

Зинаида, пензионерка (73 године):

„Већ 30 година свако лето проводимо на дачи. Тамо имам башту у којој гајим кромпир, краставце, парадајз, тиквице, лук, шаргарепу, јагоде и рибизле. Лети једемо сво то поврће и воће из своје баште, а кад захладни уживамо у зимници и присећамо се топлих дана.“

Виктор, бравар (59 година):

„Ову кућу сам направио сопственим рукама. Сам сам поставио сваку циглу. Сада се спремам да дозидам гаражу. Жена се брине о башти, а планирамо и да гајимо кокошке. Када обоје будемо у пензији, живећемо овде.“

Зинаида и Виктор припадају старијој генерацији љубитеља даче. Дача је за њих део домаћинства, место за духовни одмор и физички рад.

Млађи људи даче користе пре свега за одмор.

Василиј, инжењер (30 година):

„Жена и ја смо купили плац за дачу када смо сазнали да ћемо добити дете. Нисмо посадили башту. Уместо ње смо направили дечје игралиште. На дачу обично долазимо викендом, а често су нам у гостима и пријатељи са децом. Наравно, печемо јагњеће ражњиће, а волимо и да запевамо крај ватре.“

Данас већина нових житеља дача, као што је Василиј, даче не добија, већ их купује. Ретко ко када је млад и тек почео да ради може да купи стан у великом граду, али многи могу себи да приуште парче земље на селу.

У СССР-у се делило по „шест стотки” преко задруга које су постојале у оквиру различитих организација. Тако су се на карти Русије појавила насеља са дачама писаца, рудара, сликара, грађевинара или хидротехничара...

Дугогодишњи житељ даче Генадиј по професији је драматург. Има дачу у насељу Московски Писац, а о свом боравку у њој каже:

„На дачу долазим са жељом да се осамим... Међутим, ретко кад могу да се одморим и будем сам. Писци су дружељубиви људи, понекад сувише. Ако је некоме рођендан или има било који повод за славље, позива се цео комшилук и почиње бучна прослава. Трудим се да избегнем таква дружења, а ако не успем, гледам како да што пре одем кући. Ипак, понекад је добро свратити у друштво, јер у граду много тога прећутимо, а у природи уз вотку речи саме клизе. Зато се многе ствари решавају баш на дачи. Написао сам драму која је пуна описа таквих седељки. У руској књижевности то није ништа ново. О дачама су писали Чехов, Достојевски и Толстој.“

Каква год да је дача, велика или мала, раскошна или скромна, ваша или ваших пријатеља, она има веома важно место у животу сваког Руса. Неки то воле да сроче овако: у Азији се одмарају да би боље радили, а у Русији раде да би се одмарали, и то управо на дачи.

Росијскаја газета. Сва права задржана.