Књижни лов на вештице

У Русији су књиге увек имале посебан статус: стога је и забрана неке издате књиге озбиљан друштвени догађај. Извор: Getty images / Fotobank.

У Русији су књиге увек имале посебан статус: стога је и забрана неке издате књиге озбиљан друштвени догађај. Извор: Getty images / Fotobank.

Ко, како и зашто забрањује књиге у савременој Русији? Док тужилаштво проверава има ли екстремизма у недавно објављеним делима нацистичких лидера, руска јавност, писци и издавачи дубоко су подељени у мишљењу да ли у наше време има смисла забрањивати било какву књигу.

Две књиге су недавно изазвале сумњу да садрже екстремизам и после бурних дискусија у јавности повучене су из продаје. Једно је роман Јозефа Гебелса „Михаел: дневник немачке судбине“, који је идеолог нацизма написао у младости, а друго је књига Бенита Мусолинија „Трећи пут: без демократа и комуниста“. Обе књиге је у малим тиражима 2012. и 2013. објавила издавачка кућа „Алгоритам“.

Када забрањујемо књигу, ми као да признајемо да не можемо са њом полемисати, нити да можемо понудити нешто боље, тј. признајемо да је она јача од нас.

Борис Купријанов, издавач

Коментари читалаца испод чланака у медијима садрже читав спектар мишљења о томе да ли треба објављивати дела нацистичких и фашистичких лидера. Противници забране сматрају да „треба добро упознати непријатеља“ и да ће „изузетно заинтересовани људи свакако пронаћи те књиге“, а присталице се позивају на историјско сећање и питају: „Шта ће нацистичке књиге земљи која је победила нацизам?“

По питању забране књига скептичан је и Дмитриј Биков, писац и новинар. „У целом свету постоји пракса издавања књига које су очигледно лоше и чак злочиначке по садржају, и та пракса је неопходна. Треба да читамо нацисте да бисмо схватили генезу нацизма. То треба издавати са квалитетним коментарима, и то не само филолошким, него и психоаналитичким. Треба објаснити како из те виспрене књиге израста нацизам. Најједноставније је забранити књигу“, сматра писац.


Теме и идеје руске књижевности 21. века
Руска књижевност се, као и увек током своје велике историје, и у 21. веку бави својим важним послом: осмишљава епоху, слика портрете новог друштва и његових представника, дира у читаочеве нерве и приређује му терапију помоћу реалистичних, полуфантастичних или постапокалиптичних слика, и најзад, тражи форме које одговарају времену и открива многа нова имена. „Руска реч“ представља најважније теме и достигнућа руских књижевника новог столећа.

На први поглед је све једноставно: у Русији су забрањене књиге које пропагирају екстремизам, на пример нацизам или верски фанатизам. Њихов списак саставља Министарство правде. Када се књига званично, тј. одлуком суда прогласи екстремистичком, она доспева на листу забрањених књига. Исто тако је забрањена и пропаганда порнографије и употребе наркотика, с тим што се не кажњава издавање такве књиге, јер у Русији не постоји цензура, него само њено дистрибуирање.

У пракси, међутим, не иде све тако глатко. Спорна књига се најпре појави у продаји, а после извесног времена неко поднесе тужбу, о чему одмах саопштавају медији и у јавности се покреће бурна дискусија. Тек после свега тога одлучује се да ли ће књига бити забрањена или не. У сваком случају, нема шансе да таква књига остане незапажена. Ако је заиста штетна, она још пре забране добија моћну рекламу, а ако није штетна издавачу се свакако квари репутација, а често му се наноси штета и у финансијском смислу. 

„Ја сам против забране књига, какве год да су“, каже за „Руску реч“ Борис Купријанов, организациони директор Московског сајма књига и сувласник култне књижаре „Фаланстер“, познате по литератури намењеној високообразованим људима. „Забрана само појачава интересовање за такве књиге. Када забрањујемо књигу, ми као да признајемо да не можемо са њом полемисати, нити да можемо понудити нешто боље, тј. признајемо да је она јача од нас. Тиме јој само подижемо рејтинг.“

Купријанов је и сам имао посла са властима због књига. У његовој продавници су 2007. заплењени тиражи пет књига издавачке куће „Ултра.Култура“, у којима су истражни органи очекивали да ће пронаћи порнографију. Да су је пронашли, власник књижаре би сносио кривичну одговорност за чување и ширење порнографског материјала.

Власти су и иначе обратиле посебну пажњу на издавачку кућу „Ултра.Култура“, чији је оснивач познати песник и преводилац Иља Кормиљцев. Поред оптужби за порнографију, сумњало се и на пропаганду наркотика и тероризма. Најпре је 2004. обустављена продаја седам књига (међу њима „Фенетиламине које сам познавао и волео“ чији су аутори Александар и Ен Шуљгин и роман Џеја Стивенса „Јуришајући на небо“), затим су 2006. уништени тиражи књига Адама Парфреја „Култура доба Апокалипсе“ и Фила Џексона „Клупска култура“, а штампарија која их је штампала морала је да плати казну, да би 2007. издавачка кућа обуставила рад и била продата гиганту тржишта књига, издавачкој групи АСТ.

Протеклог лета су се страсти око књига неочекивано разбуктале и у дечјем сегменту овог тржишта. Посланик Државне думе Александар Хинштејн оценио је књигу „Заставе света за децу“ француског аутора Силвије Беднар у издању мале независне куће „КомпасГид“ као русофобичну, а издаваче је назвао „фашистима“. Посланика је наљутио пасус посвећен застави Литваније, где се црвена боја тумачи као „боја крви коју је литвански народ пролио у борби против руских и немачких освајача“.

Хинштејн је своју изјаву објавио на Твитеру уз упозорење да ће се поводом „Застава света“ обратити суду. Велике књижаре нису чекале резултате провере и све примерке су вратиле издавачу.

Како је за „Руску реч“ рекла Марина Кадетова, главни уредник издавачке куће „КомпасГид“, „већина великих књижара је вратила књигу не упуштајући се у суштину и оправданост примедби, уз образложење да је то њихова сопствена одлука, и само неколико мањих књижара је задржало књигу. Тужилаштво још увек није донело никакву званичну одлуку. Наравно, сав тај скандал нам је нанео штету, јер сада се књига може купити само од издавача и у неколико књижара, као и на сајмовима на којима ми учествујемо.“

Књижевни кругови су реаговали брзо и сложно. Малу издавачку кућу су узели у заштиту писци, међу којима су Људмила Улицка, Борис Акуњин и Владимир Сорокин, књижевни критичари, издавачи и дистрибутери књига. Они су написали отворено писмо у коме се каже да се „тако у руском издаваштву ствара и подржава атмосфера страха и неизвесности: књижаре и дистрибутери морају да реагују на изјаве појединих функционера, чак и када то угрожава њихову репутацију и може изазвати материјалне губитке“.

У Русији су књиге увек имале посебан статус. Оне су и сада, као и раније, у центру пажње јавности, без обзира што социолози говоре о смањеном интересовању за читање.

Росијскаја газета. Сва права задржана.