Несуђени руски писци-нобеловци

Дискусије о томе ко је међу великим писцима и песницима заиста достојан Нобелове награде воде се од самог почетка 20. века. Алфред Нобел је у свом тестаменту, осим других номинација, у посебној одредници утемељио награду за аутора који је „на пољу књижевности створио најбоље дело идеалистичких тенденција“. И тако је све почело...

Прва Нобелова награда за књижевност уручена је 1901. слабо познатом француском лирском песнику Силију Придому, што је изазвало негодовање међу европским књижевницима. Шведски писци и културни посленици су чак послали писмо Лаву Толстоју у којем су изразили своје неслагање са одлуком Нобеловог комитета. Међутим, 1901. Толстој се није налазио ни међу 25 номинованих за ову награду.

Зато је наредне четири године Толстој сваке године био међу номинованима, али су Нобелов комитет и секретар Шведске академије Карл Винсен остали неумољиви. Винсен је уопште био настројен категорички против Толстоја и говорио је да је „овај писац осудио све облике цивилизације и уместо тога инсистирао да се започне примитиван начин живота, одвојен од свих норми високе културе“.

Без обзира на то што је још крајем 19. века руска књижевност сматрана за једну од водећих у Европи, све до 1933, када је награда додељена Ивану Буњину, међу руским писцима није било ниједног лауреата. Ни Антон Чехов, чија су дела у целој Русији и Европи постигла велики успех, ни писац и публициста Владимир Корољенко, ни романтични идеалиста Александар Блок, ни, рецимо, оснивач школе акмеизма Николај Гумиљов никада нису били номиновани.

Александар Блок. Фотографија из 1910-их.

Али зато се на списку кандидата више пута појављивало име Дмитрија Мерешковског, писца, преводиоца, историчара и филозофа религије. Он је, чини се, у томе поставио рекорд. Од 1914. налазио се на списку номинованих осам пута, и тек 1937. академици су га коначно одбацили као кандидата, објаснивши да „компликована дела овог писца представљају 'мистичке религиозне спекулације'“.

Још један од честих кандидата био је Максим Горки, класик руске и совјетске књижевности. Поводом његове кандидатуре 1918. Нобелов комитет је изразио једногласно мишљење да „анархистичка и често сасвим сирова дела Горког ни на који начин не задовољавају критеријуме за Нобелову награду“. Па ипак, Максим Горки се међу кандидатима нашао и 1923, 1928 и 1930, с тим што се тада против њега наводио аргумент да „служи бољшевизму“. Иако, строго говорећи, Алфред Нобел у свом тестаменту није поставио никаква ограничења која се тичу политичких ставова писаца.

Списку руских кандидата 1923. се неочекивано придружио песник-симболиста и одличан преводилац европске лирике Константин Баљмонт, али је такође био одбијен и више никада се није нашао међу номинованима.

Ана Ахматова. Рад Н. Алтмана (1914). Руски музеј, Санкт Петербург.

Томас Ман, на кога ја дубок утисак оставила епопеја „Сунце мртвих“, 1930. је предложио да се у списак кандидата уврсти Иван Шмељов, писац и православни мислилац, који је у то време одавно живео као емигрант у Паризу. Али, један од стручњака Нобеловог комитета Шмељову је дао нимало ласкаву оцену, написавши да је „имао клице талента за истински великог писца, али да од њега велики писац није никада постао“.

Следећа награда додељена је 1958. Борису Пастернаку за роман „Доктор Живаго“, објављен у иностранству без његове сагласности. Међутим, Пастернак је одбио да прими награду (неки кажу да је то било због притисака совјетске власти). Нобелова награда је 1965. уручена Михаилу Шолохову, суштински совјетском писцу, и то је једина награда која је додељена уз сагласност руководстава СССР-а.

Чингиз Ајматов. Фотографија: Andreas Zak (2004).

Није могуће са сигурношћу рећи ко се све након тога налазио на списку кандидата, јер информације о раду Нобеловог комитета остају тајне 50 година након номиновања. Било је много других писаца и песника који су заслужили да буду ако не награђени, а оно бар номиновани за Нобелову награду, као што су Булгаков, Платонов, Леонов, Твардовски, а касније Белов, Распутин, Шаламов, Искандер, Аксенов, Арабов, Петрушевска.

Гласине да је за награду номинована Ана Ахматова кружиле су 1960-их, а 1972. добитник Нобелове награде, писац и дисидент Александар Солжењицин, Нобеловом комитету је упутио предлог да награда буде додељена Владимиру Набокову. Сматра се да је Андреј Вознесенски, који је био веома популаран у Совјетском Савезу и књижевне вечери држао у препуним салама пред одушевљеном публиком, имао шансу 1970-их, али пошто је 1978. добио Државну награду СССР-а, Нобелов комитет га је одједном заборавио.

Двадесет књига руских писаца које свет највише воли
„Руска реч“ представља занимљиве чињенице о књигама руских писаца које су оставиле највећи утисак на страни свет и инспирисале велики број филмова и разних других обрада.

Откако је Нобелова награда 1987. уручена Јосифу Бродском (прича се да је исте године међу кандидатима био и заслужни совјетски писац Чингиз Ајтматов), у Европи се ретко сете савремених руских писаца и песника.

На незваничном списку кандидата 2010. неочекивано су се нашла имена Беле Ахмадулине и Јевгенија Јевтушенка, чија је слава по свој прилици дошла у време стагнације, а 2011. помињу се поново Јевтушенко и „руски интелектуалац бр.1“ Виктор Пељевин. И то је све, други руски кандидати се не помињу.

Како и на основу којих принципа се додељује Нобелова награда за књижевност? Многи сматрају да већ одавно Нобелов комитет одлуке не доноси без политичких мотива. Не зна се да ли је заиста тако, али једно је сигурно: ни књижевност, ни књижевне награде нису могући без својих тајни.

Росијскаја газета. Сва права задржана.