Лепота и туга: руски писци о јесени

Исак Левитан: Златна јесен (1895).

Исак Левитан: Златна јесен (1895).

Јесен је најлепше годишње доба у Русији, када су небо и ваздух прозрачни и када ветар са дрвећа односи мноштво разнобојних листова. Међутим, код великана руске књижевности јесен је умела да изазове опречна осећања. Читање њихових јесењих мисли, често скривених међу осталим деловима великих романа, представља још један начин да се проникне у дубину руске душе.

Обележје руске јесени су жута и златна боја лишћа, баш као на ремек-делу „Златна јесен“ Исака Левитана. Уметнике су посебно инспирисале боје овог годишњег доба, али поред дивног колорита јесен карактеришу и бербе, непредвидљиве временске прилике и традиционално сакупљање печурака и боровница. Све то је код највећих писаца Русије изазивало опречна осећања.

[...] Било је оно необично јесење време, коме се увек људи диве, оно време када ниско сунце греје јаче него у пролеће, кад све блиста у ретком, чистом ваздуху тако да очи засењује, [...] кад у тим тамним, топлим ноћима падају с неба златне звезде, плашећи и веселећи непрестано човека.

Лав Толстој, „Рат и мир“

За неке од њих јесен је била суморно доба, често симбол пролазности живота. Ово годишње доба је код Фјодора Достојевског призивало носталгију и сећања на детињство, али и одређену дозу туробности проистекле из чињенице пролазности. У већини дела писац је ова осећања исказао кроз речи својих књижевних ликова.

У „Бедним људима“, првом роману Достојевског, написаном у форми преписке, Варвара Доброселова пише: „Боже, како сам волела јесен у селу! Била сам још дете, али сам и тада много осећала. Јесење вече сам још више волела него јутро. Сећам се, одмах до наше куће, под брдом, било је језеро. То језеро – као да га сада гледам – то језеро је тако широко, светло, чисто, чисто као кристал.“ У писму Макару Девушкину она наставља да живо описује ово годишње доба на селу и „златно доба“ свог детињства.

Избледеће твој фантастични свет и нестаће, увенуће твоји снови и расути се попут жутог лишћа са дрвећа.

Фјодор Достојевски, „Беле ноћи“

Доброселова наставља: „Ево, расплакала сам се као дете заносећи се својим успоменама. Тако живо, тако живо сам се свега сетила, тако ми је јасно изашла пред очи сва прошлост — а садашњост је тако мутна, тако тамна!... Како ће се све то свршити, како?... Знате ли да сам некако убеђена, некако уверена да ћу умрети ове јесени. Ја сам врло, врло болесна.“ У својим наредним делима Достојевски и даље користи метафоре јесени: „Избледеће твој фантастични свет и нестаће, увенуће твоји снови и расути се попут жутог лишћа са дрвећа“, написао је у „Белим ноћима“.

„Као што је сликару неопходна светлост да на слици повуче последње потезе кичицом, тако је и мени потребна унутрашња свелост, а осећам да је немам довољно у јесењим данима“ - овај цитат потиче од Лава Толстоја и многи су њиме објашњавали пишчев недостатак инспирације током овог годишњег доба. Ипак, велики романописац је достигао врхунац поетског стваралаштва својим описом јесени у „Рату и миру“. Његов приказ временских прилика између Бородинске битке и уласка Француза у Москву у потпуности очарава читаоце: „... Преко целе те узбуђене, те незаборавне недеље, било је оно необично јесење време, коме се увек људи диве, оно време када ниско сунце греје јаче него у пролеће, кад све блиста у ретком, чистом ваздуху тако да очи засењује, кад се груди снаже и опорављају, удишући јесењи мирисав ваздух, кад ноћи чак бивају топле и кад у тим тамним, топлим ноћима падају с неба златне звезде, плашећи и веселећи непрестано човека.“


Златна јесен руских уметника
Руски песници воле јесен. Она доноси осећај слободе и спокојства. Јесен је пуна неухватљиве, краткотрајне раскоши природе, која ће се ускоро претворити у пејзаже покривене снегом. У европском делу Русије права јесен траје свега неколико недеља. То су тренуци уживања у златастим крошњама дрвећа и шуштању сувог лишћа под ногама, у црвеним зрацима сунца на заласку и прохладним предвечерјима. Златна јесен је идеално време за обилазак летњиковаца руских песника и писаца.

У својим „Успоменама“ Максим Горки је Чеховљеве приче упоредио са позном јесени. „Што се тиче прича Антона Павловича, читалац се осећа као током меланхоличног дана с краја јесени, када је ваздух прозрачан и у њему се јасно оцртавају обриси голог дрвећа, уских кућа, сивкастих људи“, писао је Горки. Нема сумње да Горки, који је критиковао Чехова, није волео јесен. „Све је тако чудно – самотно, непомично, немоћно. Хоризонт, плав и напуштен, стапа се са бледуњавим небом, и његов дах је застрашујуће хладан над земљом прекривеном залеђеним блатом. Ум писца, попут јесењег сунца, јасно осветљава монотоне путеве, кривудаве улице, мале прљаве куће, које ситни и несрећни људи, притиснути досадом и лењошћу, испуњавају бесмисленим, поспаним комешањем.“

Ако је неко од дивова руске књижевности страсно волео јесен, то је био Александар Пушкин, чији су стихови блиски срцу писца ових редова:

„Дане позне јесени обично сви куде,
Ал’ је она мени мила,читаоче драги,
Благе је лепоте, а светлости скромне.
К’о дете за кога не маре његови
Привлачи ме она. Отворено кажем,
Од годишњих доба она ми најдража,
Има много лепог; и без таштине је волим,
У њој нађох нешто у ћудљивом сну.“

Јесен је посебно снажно инспирисала ове великане руске књижевности. Читање наведених литерарних бисера, често скривеним међу осталим деловима великих романа, представља још један начин да се проникне у дубину руске душе. Без обзира на то каква је осећања ово годишње доба будило у умовима чувених књижевника, боје, мириси, призори и звуци јесени заправо су побудили најбоље креативне и дескриптивне способности у њима.

Росијскаја газета. Сва права задржана.