Необични боготражитељ у возу Москва-Петушки

Јерофејева није могуће одгонетнути. На први поглед ништа посебно: пијан човек седа у воз 1969. и креће да посети своју вољену, и успут не престаје да пије, лупета, шали се и разговара са осталим путницима. А на крају га закољу. То је цела прича. И све то на 187 страница џепног издања. Али то је било довољно да Јерофејеву обезбеди место у пантеону великих писаца.

После овог ремек-дела Јерофејев је живео још тридесет година, а да готово ништа није написао. Једна књига му је била довољна да се уброји међу класичне писце. Додуше, свако га разумева на свој начин. Неки „трезвењак“ би рекао да су то све небулозе алкохоличара и пробисвета. Маргиналне личности и нонконформисти доживљавају књигу као апологију маргиналних личности и нонконформиста. Критичари кажу да је то прво дело руског постмодернизма. За оне који траже смисао живота то је важна духовна литература. Неко је чак у тој књизи видео побуну против совјетске власти. Наводно, боље је пијанчити, него водити потпуно вештачки и неслободан живот, прожет „ропском идеологијом“.

И сви они су можда у праву, као што често бива са великим књигама.

Код Јерофејева заиста сви пију много и често. Скоро на свакој страници. Најпознатији цитат из ове књиге је: „И све попи из цуга“.

Наравно, он јесте маргинална личност која бежи од стварности. Такав човек се не уклапа ни у комунистичко, ни у капиталистичко, нити у било какво друштво.

Зато је то можда и боготражилаштво. Вењичка непрекидно разговара са анђелима, а мали, забачени град Петушки, он доживљава скоро као Град Божји. Божанско на страницама Јерофејевљеве поеме присутно је бар колико и алкохол.

Венедикт Јерофејев, Москва-Петушки, „Братство-јединство“: Нови Сад, 1985.

Има ту и постмодернизма. Цитати само врцају, преплићу се, изврћу се... Класике марксизма он са лакоћом меша са класицима руске и светске књижевности, а филозофске максиме са баналним совјетским клишеима и паролама.

Поред свега, тај Вењичка је и дирљив и нежан. Он ни случајно није борац. Није агресивни нонконформиста, није антисовјетски настројен. Он је највише занесен људском душом, њеним страдањима, њеним успонима и падовима. Она је за њега изнад сваке идеје, изнад сваке друштвене формације. Зато се његов говор час срозава на пијано лупетање, час узноси у молитву.

Да, у томе заиста има много „руског“. Али испоставља се да и у другим земљама има много људи са Вењичкином душом. Свако је у њему пронашао нешто своје.

Српске Вењичке

Зато је „Руска реч“ питала глумца и позоришног редитеља Срђана Симића да објасни како „Москва-Петушки“ изгледа у српским очима.

„То је једна од мојих најдражих књига. Нисам имао мира док је нисам преточио у монодраму (моноспектакл). Играм је већ пуних десет година, на српском језику. С том представом сам први пут дошао у Москву, на фестивал 'Златни витез'. После сам је играо још много пута, а гледали су је и чланови најуже породице Венедикта Јерофејева... рекли су ми, после представе, да би се моја изведба сигурно допала Вењи, да је могао да је гледа... плакат и афиша те представе налазе се у Музеју Јерофејева... не знам шта бих више могао да пожелим... срећан сам што сам, ипак, смогао храбрости да је поставим на сцену, што није било лако, посебно не као монодраму.

„За мене је та књига, а после и представа по њој, путовање у средиште руске душе, али и своје властите... роњење дубоко... Волим такве изазове. Уопште, Јерофејев је један од мојих омиљених писаца. Много волим и 'Валпургијску ноћ' ('_serbianBeginIgnore_Шаги командора_serbianEndIgnore_'). Али, њу је тешко поставити на сцену, захтева велики ансамбл, који ја тренутно немам у свом матичном Камерном путујућем театру (КаПуТ).

„Лично знам да је та књига, када се појавила на српскохрватском језику (још је постојала Југославија), била врло популарна и читана, посебно међу нама, младима. Ишла је из руке у руку, и ја сам је први пут добио од пријатеља с препоруком 'обавезно прочитати'. И она ме освојила намах, не знам ни сам колико сам је пута прочитавао, опет и опет... Слободно могу да кажем, да је, за нас, то била култна underground књига... Цитирали смо поједине фразе, смејали се коктелима и 'графикама'... Можда је нисмо до краја разумели, али смо је осећали као своју... ипак смо сви ми Словени, браћа по души.

„И, некако баш у то време, наша земља се распадала, почео је грађански рат, избеглиштво, туга... били смо изгубљена генерација, много смо пили, бар моје друштво, а ту је било и врло интелигентних људи, писаца, уметника... Свако од нас је могао бити један мали балкански Вењичка, рањен у срце. Већина нас уопште није схватала шта се збива, ми млади нисмо хтели тај рат, гурнули су нас... растурили смо се, разбежали, многи нису ни преживели тај хаос... почела је индивидуална потрага за 'Петушкам', за изгубљеним рајем... после тако шокантно прекинуте младости, морала је да дође или духовна обнова или тотална пропаст.

„После неког времена, обрео сам се у Јерусалиму (десило се да сам живео тамо годину и по дана), и на Via Dolorosa осетио на који начин треба да 'откључам' роман-поему Јерофејева, да бих направио монодраму. Зато текст представе и носи назив 'Москва-Петушки, 14 станица'. Толико има станица Христовог страдања на Via Dolorosa. Кад сам се вратио у Србију, обновио сам представу у Културном центру Новог Сада. Остало је историја. И Русија. А Русија... е, то је већ јако широка прича...“

Росијскаја газета. Сва права задржана.