„Буђоновке“ и модни еклектицизам Револуције

Једни су жустро корачали у комунизам, док су други жалили за прошлим временима. Међутим, и једни и други су били лишени старог начина живота, а нови се још није био усталио.

Војници Радничко-сељачке Црвене армије (РККА), која је формирана у фебруару 1918, изгледали су врло шароликo и разнообразнo. Под црвену заставу је свако стао у томе у чему се нашао, у ономе у чему га је рат и затекао.

Нова власт није имала ни средстава ни могућности да војницима обезбеди праву униформу, па су црвеноармејци носили обичну цивилну одећу са једном црвеном траком на рукаву, или пак одећу црвене боје.

Остало је забележено на основу сећања савременика: „Прошла је у буквалном смислу ‘група црвених коњаника’ – одевених у црвено од главе до пете, са високим белим гамашнама – изгледали су пре као некакви ‘црвени Индијанци‘ него као црвеноармејци.“

Једна јединица није имала ни два човека исто одевена. Један је носио шињел, козачку шубару (рус. _serbianBeginIgnore_папаха_serbianEndIgnore_), црвене јахачке панталоне и имао је „наган“ (револвер) за појасом. Док је други био у изношеној кожној јакни, морнарској блузи, морнарским тегет панталонама-звонцарама и са морнарском капом са покиданим тракама на глави.

Одређене јединице Црвене армије добиле су униформу царске војске из заплењених складишта, тако да им је коњица била одевена исто као и царски хусарски пукови. Једном се десило и то да их саборци помешају са „белима“ и да их не пусте да уђу у град.

Белогардејци су такође често подсећали пре на чланове некакве разбојничке дружине него на припаднике царске војске. Имућни сељаци, које комунисти нарочито нису подносили, били су одевени у просте сељачке кошуље, широке панталоне, ваљенке и кожухе. А црвеноармејци су наставили да носе царске униформе. Због недостатка материјала ознаке чинова су морали да цртају непосредно на шињелу.

Нова власт је добро знала да је армији, као уосталом и целој земљи, потребан некакав симбол, нека врста заштитног знака. Тако је 1918. организован конкурс како би се добио јединствен изглед државне армије и морнарице. Црвена армија је тада добила униформу која је у међувремену постала легендарна: сукнене капе „богатирке“ („буђоновке“) – скројене по угледу на шлемове руских витезова (рус. _serbianBeginIgnore_богатырь_serbianEndIgnore_ – витез, јунак), кошуље и дуге шињеле са клапнама попут стрелецких кафтана (капута од чоје) из времена пре Петра Великог.

Међутим, неки историчари наводе и другу верзију према којој је Црвена армија једноставно заузела војна складишта у којима су биле нове униформе, урађене према нацртима чувених сликара Виктора Вазњецова и Константина Коровина. Према тој верзији, униформе су биле сашивене још пре Октобарске револуције. Ови аргументи имају смисла јер се Вазњецов заиста трудио да пренесе изглед руских витезова на своје слике, па и на патриотске плакате у време Првог светског рата.

Најранија парадна униформа Радничко-сељачке Црвене армије из 1918. и две капе „буђоновке“. Ове капе по облику подсећају на шлемове старих руских витезова. Фотографија из слободних извора.

Било како било - да је униформа настала на конкурсу 1918. или на основу старије идеје - најпре ју је добила Прва коњичка армија РККА Семјона Буђонија, због чега је капа са зашиљеним врхом и добила име по њему.

Уместо двоглавог орла на „буђоновкама“ су били нашивени знакови распознавања за различите родове војске – петокраке звезде разних боја (тамноплава код коњице, светлоплава за ваздухопловство, наранџаста за артиљерију итд). Тако је армија добила уједначен и врло сређен изглед, а „буђоновка“ је постала њен симбол.

Модел капе је толико оригиналан да чак и данас неки комбинују „буђоновку“ са патикама, дуксерицом и фармеркама – да ли због патриотизма, носталгије, или можда као знак протеста против потрошачког друштва.

Росијскаја газета. Сва права задржана.