Немирович-Данченко: позориште као стваран живот

Илустрација: Наталија Михаjленко.

Илустрација: Наталија Михаjленко.

Име чувеног редитеља Владимира Немировича-Данченка (1858-1943) често се наводи поред имена Константина Станиславског. И то је сасвим оправдано, јер су њих двојица револуционисала руску и светску позоришну уметност. Заједно су основали Московски уметнички театар (МХТ), у коме су публици приказане до тада непознате моћи „дасака које живот значе“.

Као младић је играо у аматерским представама и многи су му предвиђали светлу будућност. Међутим, оно позориште које је Владимир Иванович Немирович-Данченко видео у Русији крајем 19. века њему се није допадало. Сматрао је да су редитељи преокупирани класичним комадима и да више треба изводити савремене драме. Глумци су, по његовом мишљењу, играли пренаглашено и волели да декламују. Репертоар је био ниског квалитета: теме комада тривијалне, ликови и дијалози извештачени. Владимир Иванович је често говорио да се руско позориште одвојило од стварног живота и да му је неодложно потребна реформа. У позоришту је желео да види једноставност, реализам и напредне идеје.

После Октобарске револуције МХТ је постао најважније драмско позориште у земљи. Познато је да га је Стаљин веома волео и да је често посећивао представе, а Немирович-Данченко и Станиславски су од државе добили доживотне пензије.

Исте ставове заступао је и Константин Станиславски. Пошто су сазнали један за другог, Станиславски и Немирович-Данченко су одлучили да се сретну и заједно размотре идеју о стварању новог позоришта.

До историјског сусрета дошло је у ресторану „Словенски базар“ и он је трајао чак 18 сати. Било је то налик на војно саветовање пред одлучујућу битку. Конобари су спавали у ходу док су их служили. На крају су се договорили да оснују ново позориште – Московски уметнички театар (МХТ). Немирович-Данченко и Станиславски су у њему желели да приказују само комаде савремених аутора који се баве актуелним проблемима, као што су Чехов и Горки. А глума је требало да буде максимално реалистична.

Само у Русији се може стварати, у Америци треба продавати, а одмарати се у Европи.

Владимир Немирович-Данченко

МХТ је брзо постао најпознатије позориште у Русији. Немирович-Данченко је у њему најпре био главни драматург, али је постепено почео и да режира представе. Од глумаца је захтевао да се што дубље уживе у свој лик и да проуче средину у којој јунаци живе. Једном је са Станиславским режирао комад Максима Горког о бескућницима „На дну“. Сиже драме је за оно време био скандалозан. Није то била мала ствар: у храму уметности приказати прихватилиште за бескућнике и његове сиромашне станаре. Како би у представи постигао уверљивост, Немирович је предложио да цела трупа посети куће за смештај бескућника у рејону Хитровка, који је био познат као лупешки и сиротињски крај у Москви, нешто попут Харлема у Њујорку. Групу позоришних уметника предводио је новинар Гиљаровски, аутор књиге „Москва и Московљани“. На глумце је оно што су тада видели оставило тако дубок утисак да су представу одиграли изванредно, а публика их је наградила овацијама и громогласним аплаузом.

У представама Уметничког театра све је било као у стварном животу. Тог принципа Немирович-Данченко и Станиславски су се строго придржавали. Чак су и звучни ефекти били аутентични. На пример, приликом извођења једног од Чеховљевих комада иза сцене је завијао прави пас и певале су праве птице и цврчци.

После Октобарске револуције МХТ је постао најважније драмско позориште у земљи. Познато је да га је Стаљин веома волео и да је често посећивао представе, а Немирович-Данченко и Станиславски су од државе добили доживотне пензије. Стекли су и у то време веома ретко право да без тешкоћа путују у иностранство. Немирович-Данченко је тако склопио уговор са холивудским студијом „United Artists“. Писао је сценарије и одржавао пробе. Али ниједан од његових сценарија није реализован. У Москву се вратио са речима: „Само у Русији се може стварати, у Америци треба продавати, а одмарати се у Европи“.

Владимир Иванович је сматрао да не само сцена, него и кулисе и све просторије у позоришту треба да изгледају пристојно. А многи уметници су били врло аљкави и неуредни. Најљући непријатељи Немировича-Данченка, против којих се он немилосрдно борио, били су „непрекидно пушење, закуске, кобасице, харинге, сплетке, вулгарно флертовање, оговарање, свакакве догодовштине“ и, наравно, вотка.

И у животу и у позоришту више од свега је ценио истинитост и аутентичност. На представама Немировича-Данченка гледаоци су падали у несвест, пошто би себе или своје ближње препознали у ликовима. То је био шок аутентичности. Пре Уметничког театра такво позориште није постојало. У њему је настајала врхунска уметност.

Росијскаја газета. Сва права задржана.