Врубељ и „Демон“

Да би се разумели Врубељеви „Демони“ неопходно је претходно испричати шта је великог уметника побудило да слика те осуђене на пропаст, али упечатљиве ликове. Њему је 1891. предложено да илуструје сабрана дела Михаила Љермонтова, али се замисао појавила раније, а са њоме и први Демон.

У писму сестри Врубељ каже: „Ево већ око месец дана сликам Демона, тј. не баш монументалног Демона кога ћу тек насликати кад дође време, него само нешто 'демонско'. Полуобнажена, крилата, млада, туробна и замишљена фигура седи обухвативши колена рукама и гледа пољану пуну цвећа, а са пољане се према тој фигури нагињу гране које се сагибају под теретом цвећа. У позадини залази сунце.“

Можда је интересовање сликара за демонску тематику побудила одлука комисије за изградњу Владимирског храма у Кијеву да одбаци серију његових скица за фреске. Међутим, Врубељеви биографи тврде да је рад на „демонској“ теми започет 1885. То потврђују и речи самог сликара: „...то јест не баш монументалног Демона, кога ћу тек насликати кад дође време...“ Само о добро осмишљеној идеји може се говорити у дугорочној перспективи.

Врубељ је првог Демона насликао 1890, у кући Саве Мамонтова. „Демон који седи“ је младић који не изгледа туробно и није обузет чамотињом. То је лик горде, тескобне усамљености која има почетак, али бескрајно траје. Код Врубеља Демон није карикатура попут Гогољевог ђавола, а није ни библијски ђаво који куша Христа. То је нешто удубљено у размишљања, нешто што чезне и пати.

Исте године се појављује „Глава Демона са планинама у позадини“. На тој слици демон чежњиво гледа у непознату даљину. Он је опрезан. Он се спрема да завири у свет где за њега нема места. И опет Врубељ није приказао апстрактно биће, нити слепо космичко зло које је отпало од Бога. Врубељев Демон никога не саблажњава, ни над ким се не узноси. Споља гледано он је пасиван, али у његовом мрачном изразу и укоченом погледу осећа се енергија мисли, осећа се филозофска контемплација.

„Демон који лети“ насликан је 1899. Слика је готово апстрактна, пуна покрета и брзине. Демон је устао и полетео изнад планинских врхова кроз ваздушне струје у сусрет тамном небу. Слика по свему судећи није завршена...

„Срушени демон“ је насликан 1901-1902. Приказан је динамични моменат, препун боја и трагичног кретања. Непокретно дејство и затишје „Демона који седи“ и „Главе Демона“, а такође осећај слободног лета у „Демону који лети“ сада смењује хаос пада у коме је тешко разабрати где су очајнички раширене руке, где слаба и сломљена крила, а где свет који је одбацио Демона.

Врубељева судбина је била трагична. Обузело га је безумље и слепило. Чини се као да су му демони изненада открили своју тајну и сликарев разум није могао да је усвоји. Александар Бенуа, који је био присутан када је Врубељ нервозно преправљао „Обореног Демона“ док је већ висио у изложбеној сали отвореној за публику, причао је касније своје утиске: „Верујем да му је Кнез овога света позирао. Постоји нешто дубоко веродостојно у тим ужасним и предивним сликама које до суза узбуђују човека. Његов Демон је остао веран својој природи. Он је заволео Врубеља, али га је ипак и обмануо.“

Руски текст на порталу shkolazhizni.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.