Грандиозност, снага и дубокe поруке монумената „Мајка Отаџбина зове!“ у Волгограду и „Ратник-ослободилац“ у Берлину сведоче о посебној врсти генијалности совјетског вајара Јевгенија Вучетича.
Јевгениј Викторович Вучетич рођен је 15. (28) децембра 1908. у Јекатеринослављу (од 1928. Дњепропетровск) на југу Руске Империје. Његов отац, официр Виктор Вучетич, био је пореклом Србин, а мајка Ана је имала француско порекло. Није познато како је Виктор Вучетич као белогардејац после Руског грађанског рата избегао прогон и казнене мере, и како му је пошло за руком да са породицом не емигрира из Русије. У сваком случају, породица Вучетич се ускоро после Октобарске револуције сели у Ростов на Дону.
Јевгениј је од детињства испољавао интересовање за скулптуру. Са великим заносом је од пластелина правио фигурице различитих животиња. Уписао је Ростовску уметничку школу, а затим Лењинградски универзитет ликовних уметности.
У Ростову на Дону Вучетич се брзо обрео у центру уметничких збивања. Постао је председник локалног савеза уметника, учествовао у украшавању нових градских здања декоративним скулптурама и сарађивао са познатим архитектама.
Сели се у Москву 1935. и тамо ради у различитим уметничким организацијама, а почиње да учествује и у изложбама и конкурсима за пројектовање споменика.
У то време се Москва гради пуном паром у складу са великим Стаљиновим планом реконструкције престонице. Радећи као коаутор са архитектама Вучетич је постао један од твораца стила „Стаљиновог ампира“. Тај стил је сјединио елементе барока, ампира Наполеоновог периода, позног класицизма и стила арт-деко. Био је то спој помпезности, раскоши и монументалности. Вучетич учествује у изградњи чувеног хотела „Москва“ и библиотеке „В.И. Лењин“ (највеће руске библиотеке).
Вучетичеви познаници често су о њему говорили да је био „ватрен и неуморан, пун стваралачких трагања и замисли“; кажу да је имао „необичну фантазију“ и поседовао велику трудољубивост.
У првим данима Великог отаџбинског рата Јевгениј Вучетич одлази на фронт као добровољац. Почео је као обичан војник-митраљезац и напредовао је до чина потпуковника, али је 1943. био рањен и враћен у Москву.
Од 1943. ради у Московском атељеу војних уметности „М.Б. Греков“. Заједно са другим вајарима атељеа Вучетич је одлазио на различите делове фронта, правио документарне скице, етиде и бисте, стварајући тако ликовни летопис ратних збивања.
И тако, после рата свој труд Вучетич посвећује оваплоћењу херојског лика браниоца Отаџбине. У многим делима је развијао тему подвига совјетског народа у Великом отаџбинском рату. Његови радови су херојски симболи који истовремено одражавају и грандиозну монументалност и скривена лична осећања.
Један од преломних тренутака у Вучетичевом животу наступио је када му је совјетско руководство поверило изградњу огромног меморијалног комплекса посвећеног Стаљинградској бици. Није јасно зашто је управо Вучетичу у руке дата изградња тако важног споменика. Углавном, по завршетку тог посла име његово име постало је познато у целој земљи.
„Мајка Отаџбина зове!“ један је од најграндиознијих и вероватно најпознатијих споменик Јевгенија Вучетича. Скулптура је подигнута на Мамајевом кургану у Волгограду (некадашњем Стаљинграду) и представља композициони центар спомен-ансамбла „Херојима Стаљинградске битке“.
„Мајка Отаџбина“ је један од највиших споменика на свету. Када је Н.С. Хрушчов усвајао пројекат спомен-ансамбла, специјално је захтевао да скулптура буде виша од америчког Кипа слободе. Подигнута је на врху брда изнад Трга жалости у Волгограду. Испод насутог узвишења сахрањено је 34.505 војника који су бранили Стаљинград.
Поред фигуре Мајке Отаџбине око узвишења се налази читав комплекс меморијалних вајарских композиција, као и меморијална сала. Јевгениј Викторович је 15 година радио на том спомен-ансамблу, и успео је да дочара дух несаломивог морала совјетских бораца.
Други чувени ратни споменик који је прославио Вучетича у целом свету био је „Ратник-ослободилац“, кога је скулптор подигао у Берлину. То је бронзана фигура совјетског војника који у једној руци држи спуштени мач, а у другој немачку девојчицу коју је спасао. Уметнику је као прототип послужио совјетски војник Николај Масалов који је спасао живот немачкој девојчици за време ослобађања Берлина у априлу 1945.
Поред читаве галерије бисти хероја и војних старешина Великог отаџбинског рата, Вучетич ради и на стварању бисти В.И. Лењина, Ј.В. Стаљина и других живих и историјских личности из политичког живота. Један од његових најпознатијих радова из те групе је споменик „Гвоздени Феликс“ на Лубјанском тргу испред седишта некадашњег КГБ-а, подигнут у част раног совјетског руководиоца Феликса Дзержинског. Овај споменик је после августовског пуча 1991. по одлуци Московског савета скинут са постоља и пренет у Парк уметности „Музеон“.
За изванредне заслуге у области совјетске ликовне уметности Указом Президијума Врховног Совјета РСФСР од 24. фебруара 1951. Вучетичу је додељено почасно звање народног уметника РСФСР, док је за учешће у рату награђен орденом Отаџбинског рата другог реда.
У својој кући на северу Москве Јевгениј Викторович је основао сопствени уметнички атеље. Ту се још увек могу видети сачуване макете најпознатијих уметникових дела и различите вајарске скице: глава статуе „Мајка Отаџбина“, недовршени пројекат гигантског споменика В.И. Лењину („Лењинова глава“) и други радови. Вучетичеви потомци су спасли кућу од рушења и сачували све споменике у дворишту атељеа.
Поред овог мало познатог атељеа данас на великог вајара подсећа и сеновита улица у центру Москве која носи његово име, као и споменик подигнут 1981. у његову част.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
