Прича о руском пиву

Све је почело када је у 19. веку у Русију дошао Алфред Јозеф Марија Ритер фон Вакано, аустријски аристократа мађарско-немачког порекла. Он је 1880. отворио Жигуљовску пивару у граду Самари на Волги. Фон Вакано се показао као изванредан произвођач пива и генијалан трговац. Када је постао власник мале полумртве пиваре требало му је само неколико година да од ње створи најбољу фабрику пива у Русији, фабрику која ни по чему није заостајала за западним пиварама. Имала је сопствену електричну централу и тада још увек ретке електричне фрижидере, сопствени железнички и речни превоз и строге хигијенске стандарде.

Као и сваки Аустријанац, гостујући фабрикант је и поред све своје прагматичности био сентименталан и романтичан. Својој фабрици је дао име по живописним Жигуљовским литицама на Волги за које је везано име руског бунтовника Степана Разина, својеврсног руског Робина Худа.

Фабрика је производила неколико врста пива, међу којима је нарочито био популаран овдашњи бечки лагер. Та врста пива је данас у Европи скоро потпуно заборављена. Бечки лагер је сличан чувеном пилснеру (то је светло пиво које сазрева у хладном стању, тј. ферментација се врши на ниској температури), али је гушће и има јачу боју, од боје ћилибара до црвене, са веома израженом горчином хмеља. Пиво Алфреда фон Вакана се крајем века точило у свим најбољим ресторанима богатог волшког региона, а извозило се и у иностранство. Одличан укус је добијен захваљујући сировинама високог квалитета, провереним стандардима производње и волшкој води која је иначе била чувена по свом укусу и у то доба још увек није била загађена.

Совјетска власт није уништила животно дело фон Вакана, који је на прелому векова примио руско држављанство. Бољшевици су национализовали његову фабрику и сачували културу производње, али су њега, као индустријалца страног порекла, прогнали у отаџбину, где је умро у сиромаштву. Жигуљовску фабрику је почетком 1930-их посетио Стаљинов министар прехрамбене индустрије Анастас Микојан и врло позитивно оценио укус и дејство „Бечког пива“, али је наредио да се одбаци „буржујски“ назив. Брзо је донета одлука да се пиво назове по самој фабрици и тако је настало чувено Жигуљовско.

Руски специјалитети и даље ретки на Западу
Мање од 1% хране на свет­ском тржишту потиче из Ру­сије. Ипак, руски произво­ђа­чи имају амбициозне пла­­но­­ве да представе своју ро­бу западним купцима.

Убрзо је рецептура Жигуљовског постала стандард за целу земљу. Преко 700 пивара у СССР-у производило је пиво са тим називом, а и сада га производи неколико стотина фабрика пива, и то на читавој територији бившег Совјетског Савеза. Па ипак, право Жигуљовско је само оно које производи Жигуљовска пивара. О квалитету тог напитка најбоље говоре два податка: оно се у Москви точи само у неколико ресторана, и мада је та врста од самог настанка била јефтина и демократична, Жигуљовско тамо кошта исто као и увозни енглески Але. Право Жигуљовско не трпи превоз у флашама, јер је то „живо“, непастеризовано пиво.

А какве Мексико има везе са тим? Има везе, јер када је фон Вакано бежао из Русије у Аустрију, неколико аустријских произвођача пива је из изгладнеле Европе отишло у Мексико и тамо покренуло производњу бечког лагера, тј. сада већ чувених пива „Дос Екуис“ и „Негра Модело“. Занимљиво је да је у 20. веку та врста пива нестала чак и у Аустрији, а пивара у којој је то пиво настало сада производи пилснер, тако да се бечки лагер сачувао само у Русији и Мексику. Додуше, Руси сматрају да је Жигуљовско аутентичније од мексичког, јер се као и некадашњи прототип производи од горког европског хмеља, а не од америчког који је нешто слађи.

Росијскаја газета. Сва права задржана.