Руски књижевни биланс 2013.

Слева надесно:Владимир Сорокин, Лав Толстој, Борис Акуњин. Извори: ИТАР-ТАСС, архивска фотографија, РИА „Новости“.

Слева надесно:Владимир Сорокин, Лав Толстој, Борис Акуњин. Извори: ИТАР-ТАСС, архивска фотографија, РИА „Новости“.

Важне књиге и књижевни догађаји 2013. у Русији имају неке везе са одређеним историјским тренутком. Три најзапаженија романа године посвећена су прошлости и будућности земље, а најзначајнији књижевни пројекти и догађаји усмерени су на очување класичног наслеђа (испуњена је последња Лава Толстоја) и на судбину руске књижевности у годинама које долазе (према речима Владимира Путина, треба радити на томе да „руска књижевност и руски језик постану моћан фактор идејног утицаја Русије у свету“).

Велика антиутопија: три књиге о прошлости и будућности Русије

Један од најзапаженијих књижевних догађаја ове године био је роман „Телурија“, дуго очекивано дело класика руског постмодернизма Владимира Сорокина. Његова списатељска стратегија дели се на два периода. У првом периоду, 1980-их, Сорокин је своју концептуалну прозу градио на подсмевању совјетском режиму и малограђанштини, осенченом детаљним описима телесних уживања и разврата по којима је овај писац и постао познат. Крајем 1990-их он напушта соц-арт и прелази на описе ужасних сцена алтернативне историје, по принципу „како би изгледала мајка Русија да није...“, и даље се нижу сценарији са различитим степеном фантазмагоричности.

„Телурија“ је једна од таквих антиутопија. Књига садржи 50 прича које уједињује један исти кошмар. Русија се, наиме, распала на мноштво ситних делова и свим тим феудалним кнежевинама управља магични метал телур. Он се вади у Сибиру и доставља у Москву превозом који као гориво користи кромпир. Поред сатире апсурда, у којој се могу наћи необични одрази руске стварности, у роману се реализује и чисто књижевнички задатак. У 50 поглавља, од којих свако представља засебну причу, мајстор списатељске мимикрије пародира стил познатих писаца, од Џејмса Џојса до Дена Брауна.

Виктор Пељевин. Фотографија први пут објављена на сајту snob.ru

Када је реч о популарности ван Русије, главни Сорокинов такмац је Виктор Пелевин. Он је 2013. такође издао нови роман: „Бетмен Аполо“. То је књига о вампирима, и такође је антиутопија. Роман описује реалност у којој светом управљају вампири, а служе им Халдејци, тј. они које народ свакодневно гледа на ТВ екранима.

Трећи најчешће помињани роман године је „Лавр“ Јевгенија Водоласкина. Он је номинован за три врло престижне књижевне награде: „Велика књига“, „Нацбест“ и „Руски Букер“, а добитник је награде „Велика књига“. За разлику од прве двојице, Водоласкин ствара фантазију од руске прошлости. Радња је смештена у 15. век. То је прича о лекару који има дар исцељивања. Водоласкин је доктор филологије и стручњак за староруску књижевност.

Стварајући историју: научни и књижевни пројекти

Григориј Чхартишвили, познатији као Борис Акуњин. Фотографија: РИА „Новости“.

Теме и идеје руске књижевности 21. века
Руска књижевност се, као и увек током своје велике историје, и у 21. веку бави својим важним послом: осмишљава епоху, слика портрете новог друштва и његових представника, дира у читаочеве нерве и приређује му терапију помоћу реалистичних, полуфантастичних или постапокалиптичних слика, и најзад, тражи форме које одговарају времену и открива многа нова имена. „Руска реч“ представља најважније теме и достигнућа руских књижевника новог столећа.

Григориј Чхартишвили, историчар коме је специјалност историја Јапана, покренуо је свој нови пројекат „Историја руске државе“. То је серија авантуристичких прича по мотивима руске историје. Ове књиге аутор не издаје под својим правим именом, него под псеудонимом Борис Акуњин, са којим је и стекао светску популарност као аутор детективских романа чија се радња одиграва у прошлости, у Русији 19. века. Први том серије „Историја руске државе“ појавио се у продаји у новембру и одмах је изазвао бурне дискусије. Додуше, професионални историчари нису озбиљно схватили пишчев подухват и не третирају га као научни рад, него више као књижевно дело.

Протекле 2013. је покренут историјско-књижевни пројекат „Цео Толстој једним кликом“ који су заједно организовали Државни музеј Л. Н. Толстоја, музеј „Јасна Пољана“ и руска компанија ABBYY. Циљ пројекта је да се комплетно издање сабраних Толстојевих дела у 90 томова (где су поред књижевних дела објављени и његови дневници и писма) преведе у електронски формат. Пројекат је започет у јуну и демонстрирао је моћ технологије краудсорсинга (crowdsourcing): преко 46.000 страница текста ишчитавали су волонтери, Толстојеви поштоваоци из 49 земаља света. Прва етапа ишчитавања завршена је за само две недеље. Таква брзина је изненадила и самог иницијатора пројекта, пишчеву чукунунуку Фјоклу Толстој: „Били смо сигурни да ће нам неки људи макар мало помоћи у одређеним стварима, али да ћемо ипак морали сами да урадимо већи део посла. Можете замислити како смо се изненадили када су добровољци успели да овај посао, за који би иначе биле потребне године, заврше за свега две седмице.“

У ишчитавању је учествовало преко 3000 волонтера. Пројекат је у току: на сајту Tolstoy.ru постепено се појављују ишчитани томови сабраних дела спремни за пребацивање на iPad и Kindle. Овим пројектом се фактички испуњава последња Толстојева жеља да његова дела буду доступна свима, и то бесплатно.

Књижевност и власт: заједно или свако за себе

Покушај да се одреди будућност руске књижевности учињен је и на државном нивоу, када је 21. новембра 2013. организован сусрет 500 руских писаца, песника и књижевних радника са Владимиром Путином. То је у постсовјетском периоду први тако масован сусрет шефа државе са књижевницима. У сусрету су такође учествовали потомци класика руске књижевности: Достојевског, Љермонтова и Толстоја.

Путин се често сусреће са руским писцима. Фотографија: AFP / East News.

У обраћању присутнима председник је истакао да је заједнички задатак власти и књижевника „посебно скретање пажње друштва на домаћу књижевност и рад на томе да руска књижевност и руски језик постану моћан фактор идејног утицаја Русије у свету“. У том циљу је Путин предложио низ мера, између осталог и увођење националног програма за подршку читања, проглашавање 2015. годином књижевности и припрему дугорочног програма финансијске подршке руских писаца. У тим правцима је држава спремна да сарађује, али не појединачно са одређеним писцима, него са јединственом организацијом. У ту сврху је Путин књижевницима предложио да сами оснују „Руску скупштину књижевника“.

Током сусрета није донета заједничка одлука о оснивању организације писаца. Ставови нису били једнодушни ни у вези са актуелним политичким питањима. На пример, млади писац леве оријентације Сергеј Шаргунов обратио се Путину са питањем о оправданости оптужби против појединих учесника митинга на Болотном тргу (6. маја 2012), међу којима има и књижевника. Потомак Достојевског је, напротив, изнео крајње спорну мисао да су затвор и прогонство помогли његовом великом претку да постане геније. У сваком случају, сусрет је показао спремност власти да сарађује са књижевницима, уз услов да сами они учине прве кораке у том правцу.

Активистичка поезија

Почетком 2013. страни читаоци су добили прилику да се упознају са делима руског аутора који је годинама одбацивао могућност било каквог конструктивног контакта са влашћу. Издавач „Ugly Duckling Presse“ објавио је књигу „It’s No Good“ руског песника и активисте леве оријентације, музичара и критичара Кирила Медведева. Књига садржи истоимену збирку стихова, као и есеје и описе акција које је аутор организовао. „It’s No Good“ је била једна од најзначајнијих руских збирки поезије почетком 2000-их. Три године касније, у знак протеста против комерцијализације уметности, Медведев се одрекао идеје задржавања ауторских права, тако да је своја каснија дела објављивао искључиво на Интернету. Он је иначе у Русији познат као преводилац Чарлса Буковског. Штампарски знак (colophon) новог издања садржи и следећу фразу: „Copyright denied by Kirill Medvedev“ („Сва [своја] права поништава Кирил Медведев“). Ради се о првом преводу Медведевљевих текстова на енглески, о коме су својевремено са одушевљењем нашироко писали The New York Observer, New York Times, The Paris Review и др.

Росијскаја газета. Сва права задржана.