Његово краљевско вуночанство

Руски дизајнери су обновили моду постављања тепиха на зидове, и да су чак измислили шаљив назив њих: „његово краљевско вуночанство“. Извор: PhotoXPress.

Руски дизајнери су обновили моду постављања тепиха на зидове, и да су чак измислили шаљив назив њих: „његово краљевско вуночанство“. Извор: PhotoXPress.

Многи странци који су посетили неки руски дом морали су да се упитају: да ли Руси ходају по зидовима? Ако не ходају, зашто по њима постављају тепихе? Одговора је много, и сви су делимично тачни. „Руска реч“ представља један од најнеобичнијих обичаја из совјетског времена чији су трагови и данас присутни у многим становима у целој земљи.

Теписи су током 1960-их година постали готово неизоставни у совјетским становима, а за то је било много разлога. Покушаћемо да их наведемо редом.

У време најинтензивније урбанизације СССР-а милиони људи су напуштали своје сеоске куће, спаваонице и бараке и усељавали се у нове станове у јефтиним зградама грађеним од бетонских панела. Такве зграде биле су познате као „хрушчовке“, пошто су се градиле у време када се на челу СССР-а налазио Никита Хрушчов. Ови станови су због бетонских зидова зими били веома хладни и зато су људи почели да користе вунене тепихе као топлотну изолацију, посебно у северним областима и на руском Далеком Истоку. „Није нам било важно како изгледају“, каже Сергеј, блогер из Сибира. „Када је напољу -40°C, а пламен шибице поред зида дневне собе почне да се повија наниже услед дејства хладне ваздушне струје, свакако је боље поставити тепих него се прехладити током ноћи.“

Теписи су показали још једну особину: могу да буду леп украс, посебно они који су се правили у јужним совјетским републикама – Таџикистану, Туркменистану и Казахстану.

Зидови „хрушчовки“ нису били само хладни, већ и танки – толико танки да је понекад било тешко заспати ако неко у кухињи гледа телевизор, а да не говоримо о суседима који се свађају и њиховој деци која вриште. Дакле, теписи су имали и улогу звучног изолатора.

Међутим, теписи су показали још једну особину: могу да буду леп украс, посебно они који су се правили у јужним совјетским републикама – Таџикистану, Туркменистану и Казахстану. Изнуђени обичај се тако поклопио са старом аристократском традицијом пореклом са Истока: украшавањем дома скупоценим теписима.

Теписи су у средњевековну Европу стигли из муслиманских земаља Средњег Истока као вид декорације. У Персији (древном Ирану) зидни теписи су имали велику вредност због сложеног начина израде, а остали су симбол високог друштвеног статуса и у Европи где су се појавили у 16. веку. Исто важи и за Русију, чији су цареви често добијали скупе тепихе од амбасадора земаља Истока. Зидови, под и таванице спаваће собе цара Алексеја Михајловича у 17. веку били су украшени величанственим теписима и таписеријама. Овај тренд прихватило је и племство, а то се наставило и током наредног века, када је Петар Велики основао царску таписеријску радионицу за израду гоблена који ће украшавати његове одаје. У 19. веку тепихе су почели да набављају и имућни сељаци и грађани који су тако желели да покажу да су богати колико и племство.

Када је напољу -40°C, а пламен шибице поред зида дневне собе почне да се повија наниже услед дејства хладне ваздушне струје, свакако је боље поставити тепих него се прехладити током ноћи.

Сергеј, блогер из Сибира

Пошто што су теписи могли да буду прилично скупи, породица која их је имала у совјетско време важила је за добростојећу. Просечна месечна зарада износила је између 120 и 150 рубаља, а цена тепиха кретала се од 125 рубаља у 1961. до 300-500 рубаља током 1970-их. Ове цене су важиле за моделе израђене у Совјетском Савезу, док су кинески и вијетнамски били изразито скупи и њихова вредност достизала је чак 1500 рубаља.

Међутим, тепих није било могуће купити тако што се једноставно оде до продавнице и одабере модел. У то време совјетски грађани морали су да се држе прописане процедуре за набавку скупих и атрактивних комада намештаја и предмета за декорацију стана. Постојале су посебне листе потенцијалних купаца где су предност имали они који су се раније пријавили. Обично се на испоруку жељеног тепиха чекало дуго – и до годину дана. А они најимућнији куповали су тепихе и за подове.

У СССР-у теписи су постали важан детаљ свакодневног живота, а доказ за то је појава извесног сујеверја у вези са њима. Наиме, веровало се да тепих не треба закивати за зид јер то може да изазове свађу у породици. Ово сујеверје подсећа на старо руско веровање да ће се онај који проспе со посвађати са особом која је то видела. Корени оба веровања леже у чињеници да су и со и теписи били врло скупи, тако да не чуди став да их треба посебно чувати, јер ће у случају настанка штете неминовно доћи до расправе о кривици. Овде треба напоменути да су Руси имали обичај да тепихе каче на зид помоћу малих ексера или завртања.

Надамо се да сте сазнали нешто ново у вези са руским теписима. На крају овог прегледа морамо да поменемо да су данас млади руски дизајнери, уметници и ексцентрици обновили моду постављања тепиха на зидове, и да су чак измислили шаљив назив њих: „његово краљевско вуночанство“. Према томе, можда и није лоша идеја да на зид стана поставите тепих!

Росијскаја газета. Сва права задржана.