Прича о руској бунди

Бунда одавно није само извор топлоте, него и део културе који има своје стилске и социјалне особености и богату историју.

У Русији је горња крзнена одећа била обавезан део гардеробе. Највише је био распрострањен кожух (опаклија), дуги огртач од 9 штављених овчијих кожа са обореним оковратником који је могао да се подигне и тако чува топлоту. Носиле су се и такозване „дохе“, тј. бунде од ждребеће или телеће коже са крзном са спољашње стране, а такође „тулупи“, комотни дуги капути од зечије или овчије коже са великим крзненим оковратницима. Крзно је увек било скупо (оно је често служило као валута приликом плаћања скупоцене робе) и због тога су сиромашне породице имале само један „тулуп“ који се преносио са колена на колено.

Ситуација је била далеко боља код имућнијих житеља средњевековне Русије. Кнезови и бољари су носили бунде без копчања, са скутовима који се шире према дну, са дугим, широким рукавима и обореним оковратницима. Било је модерно да се таква бунда споља украшава драгоценом тканином, брокатом, сатеном, или кадифом, и да на копчама има гајтане. Имућни људи су понекад имали мноштво раскошних бунди од самуровине, а такође и од обичне или поларне лисице. Понекад су облачили по неколико бунди истовремено. Од 15. до 17. века бунде су украшаване златним везом и драгим камењем. Власници су их носили чак и преко лета да тако покажу свој статус. Често се дешавало да неко обуче бунду и у кући, на пример када дочекује госте, опет са истим циљем.

Владари су по правилу имали велики број одевних предмета од крзна, за сваку прилику: за крунисање, за лов, пријем или пир. Цар је у зависности од ситуације увек облачио нешто од крзна и са украсима од драгог камења. То је могла бити легендарна Мономахова капа за крунисање или императорска бунда од хермелина. Бунде су, дакле, биле атрибут дворске етикеције.

Са распадом СССР-а бунда опет постаје актуелна као средство за доказивање статуса, као симбол новог буржоаског имиџа и могућност да се истакне женственост. Извор: ИТАР-ТАСС.

Крој бунде се мењао заједно са обликом владавине. Реформатор Петар Велики био је непомирљиви противник свега сувишног, тако да су и бунде у његово време остале без претерано дугих рукава и скутова. Западноевропска мода, која се проширила у 18. веку, довела је до тога да су традиционалне руске бунде носили још само сиромашни становници градова, козаци и сељаци.

Па ипак, зими су и најзагриженије присталице нове моде облачиле овај спасоносни део гардеробе. Било је различитих кројева. Постале су популарне дворедне бунде са равним леђима и скутовима, дугим равним рукавима и обореним оковратницима. У 19. веку су ушле у употребу устручене бунде. Оне су кројене углавном из једног дела и обавезно са бочним умецима. Независно од кроја преклапале су се здесна налево и закопчавале копчама или дугмадима. Дужина бунди је могла варирати од веома дугих до релативно кратких. Углавном су женске бунде биле краће. Мушке и женске бунде су се разликовале само по величини.

Историчари тврде да су „у последњој четвртини 19. и почетком 20. века у многим селима Русије постале популарне бунде сечене у струку, дуж леђа или са свих страна, и са фалтама око струка“.

У совјетско време пространства Русије нису била ништа мање богата крзном. Напротив, отворена су крупна предузећа у којима су животиње са драгоценим крзном гајене ван природног станишта. Ручну израду су замениле фабрике коже и крзна где су модели прављени у ограниченом броју. Једна од највећих таквих фабрика налазила се у граду Чита (на руском Далеком Истоку) и радила је углавном за армију, којој је регуларно испоручивала на хиљаде примерака овчијих „тулупа“, капа и рукавица. За време рата 1941-1945. фабрика је радила у све три смене свим данима осим недељом, када се радило само осам сати. Руски „тулуп“ је допринео победи колико и војна техника.

Зимски аспекти руског живота
Једна од првих асоцијација која иде уз реч „Русија“ је зима. Иако у Русији постоје и суптропске области, највећи део земље има дуге, снежне и веома хладне зиме. „Руска реч“ преноси шта све савремени Руси и њихове градске службе морају да раде са аутомобилима, цевоводима, становима и одећом како би нормално функционисали током зиме.

Поред зимске војне униформе фабрика у Чити је производила и дечије бундице од цигајске овце, а такође неколико модела женских и мушких бунди. Квалитет је био изванредан. Неки примерци из 1970-их чак и данас верно служе својим власницима и само по кроју се може препознати колико су стари. Истина, сами житељи Чите тешко су могли да их набаве, као, уосталом, и сви обични грађани. Скупоцене модерне и елегантне бундице од астрахањског јагњета могле су себи да приуште само жене високих функционера и политичара. Али и те бунде су биле црне или сиве и имале су углавном класичан крој.

Са распадом СССР-а бунда опет постаје актуелна као средство за доказивање статуса, као симбол новог буржоаског имиџа и могућност да се истакне женственост. Тржишна економија омогућила је руској бунди да направи велики продор. Сада у земљи постоји неколико крупних фабрика са напредним технологијама и модним линијама.

На градским улицама могу се срести и дуги капут-огртач од нерца, и кратка бунда од кунића, и отменија модерна варијанта традиционалног овчијег „тулупа“, и „пелерина“ од крзна чинчиле. Популарни су чак и кратки капут од меког астрахањског крзна са скраћеним рукавом (три четврти) који никада није био својствен нашем народу. Додуше, тако нешто приличи можда само дами у скупом аутомобилу, и то по могућству у јесен и пролеће. Експерти се слажу да данас управо Русија диктира крзнену моду. Зечији „тулуп“ је у међувремену прилично еволуирао и сада Русија није једина земља коју он греје.

Росијскаја газета. Сва права задржана.