Тајна северног чаја

Многи гости Олимпијаде су сигурно имали прилику да пробају краснодарски чај, који се узгаја у рејону Великог Сочија (незванични назив Општинског рејона града Сочија и околине), и да осете његова изузетна својства. Он има фину арому, која подсећа на ексклузивне врсте кинеског непресованог чаја „лунг ђинг“, и има снажан окрепљујући утицај на организам. Прича о краснодарском чају траје преко сто година и личи на добар авантуристички роман.

Причу треба почети од давног 18. века, када су Руска и Британска Империја делиле светски монопол на трговину чајем. Са Кином је у то време трговина била могућа само преко два прелаза. Поморска трговина се водила преко Нанђинга, у којем су посао водили Енглези, а гранични прелаз у Кјахти водио је копненим путем кроз руске земље. Руски трговци чајем Енглезе нису сматрали за своје конкуренте, јер се чај са најбољих плантажа није превозио морским путем. Наиме, превоз преко воде лоше утиче на квалитет чаја. Врућина и влажност ваздуха на јужним морима, којима су у то време једрењаци недељама пловили, штетиле су његовом нежном лишћу. Чај са најбољих плантажа превозио се караванима копненим путем и током пута је могао да постане само бољи. Прави познаваоци знатно су више плаћали производе руских трговаца. Неки и даље тако чине. На пример, широм Европе познату француску фирму „Kusmi Tea“ заправо је основао Павел Кузмичов, који је после Октобарске револуције из Петрограда прешао у Париз и тамо отворио своју продавницу ексклузивних руских сорти чаја.

Како се Кина отварала према свету, а Британци започели свој узгој чаја у Индији и на Цејлону (данас Шри Ланка), Руси су такође одлучили да прошире своју производну базу чаја. На тадашњим јужним територијама Руске Империје, у Грузији и Азербејџану, у 19. веку је почело прилагођавање биљке чаја (Camellia sinensis) новим климатским условима. Чај се успешно примио и почетком 20. века плантаже су почеле да дају стабилан принос, иако квалитет тамошњег чаја није био првокласан. Због састава земљишта није се могло ни говорити о ексклузивној продаји. Предност грузијског и азербејџанског чаја била је једино његова приступачна цена.

Јуда Кошман је признање добио у совјетско време, освојивши златну медаљу на пољопривредној изложби. Фотографија: Владимир Первенцев / РИА „Новости“.

И тада на сцену ступа Јуда Кошман, загонетни човек о коме постоји врло мало података. Пореклом је био негде из Украјине, из малог јеврејског места. Тражећи посао најпре је отишао у Турску, а затим у Грузију, на плантаже чаја, што је необично, јер су Јевреји пољопривредном производњом почели да се баве тек касније, у време развоја ционистичког покрета.

Почетком 20. века, када му је било већ 60 година, Кошман се нашао у планинама код Сочија, у маленом насељу Солохаул. За новац који је сакупио радећи на плантажама чаја купио је мало парче земље. На њему су Јуда, његова супруга, Рускиња Матрјона Ивановна (још једна необичност, јер такви мешовити бракови су у оно време били права реткост), и њихова деца почели да гаје чај коју су донели из Грузије. Комшије су крупног сељака са широком густом брадом поштовале због његове марљивости, али су га сматрале за чудака. Наиме, експерименти које су агрономски стручњаци били спровели 1870-их показали су да је клима на Северном Кавказу сувише хладна за узгој чаја и да у тим крајевима он не може да успева.

Међутим, овај загонетни човек се показао као генијални самоуки селекционар биља. За само четири године биљке које је он одгајио тако су се успешно прилагодиле новим климатским условима да их више нису морали посебно штитити преко зиме, иако се у јануару температура у Солохаулу спушта и до -12 степени Целзијуса. Десет година касније, 1913, породица је убрала свој први принос. Тада се показало да је земљиште у тим крајевима јединствено и да чај, који је касније добио назив краснодарски (по Краснодарском Крају, где се ово насеље налази), по својој сласти, лепој нијанси напитка боје тамног ћилибара и цветној ароми подсећа на најбоље кинеске сорте „лунг ђинг“. Због хладне климе овај чај је имао релативно мали број пупољака, па је у њему концентрација окрепљујућих супстанци била већа него код изворно кинеских сорти.

Облик среће звани чај
Љубав према чају је у Русији добила сасвим специфичан облик. Осим очигледне идеје у тако хладној земљи - да угреје, превратила се у самоваре и заварке, коцкице шећера, уметничке слике и обавезну подлогу топлог гостопримства.

На овом месту прича престаје да личи на бајку и на сцену ступају бирократија и бизнис. Шта све није морао да преживи Кошман на путу до признања... У његовој скромној кући у Солохаулу, у којој се данас налази музеј, чувају се бројни одговори које је добио од Академије наука. Петербуршки научници су сматрали да им је писма о краснодарском чају писао неки шизофреник. Чајни монополисти из Грузије су нахушкали полицију на потенцијалног конкурента и његова жена је морала да плати кауцију да га извуче из затвора. Плантажу упорног узгајивача власти умало нису посекле, и ту остаје још једна загонетка - зашто се то није догодило. Изгледа да је породица Кошмана имала довољно новца да плати мито. На крају, Јуда је признање добио тек када је прешао 70 година старости, у совјетско време, освојивши златну медаљу на пољопривредној изложби.

Кошман је доживео скоро сто година и сахрањен је заједно са супругом на својој плантажи међу жбуњем чаја, које још увек даје принос. Чај „Кошманова кућа“ се сакупља ручно и продаје се и данас по веома високим ценама, с тим што се све расположиве количине распродају. Ради се о ексклузивном производу. Кошманово жбуње чаја је најстарије у Русији, а што је жбун старији, чај са њега је бољи. Сорте које је развио овај велики селекционар су у 20. веку биле распрострањене по планинским падинама Великог Сочија. У совјетска времена краснодарски чај се налазио у продавницама. Међутим, због машинског брања које се тада користило он је губио своја јединствена својства.

За време перестројке велике плантаже су запуштене, али краснодарски чај није нестао. Заузео је место које је имао у почетку. То је јединствени производ који се бере ручно и узгаја на малим поседима за истинске љубитеље.

Краснодарски чај се одавно сматрао за најсевернију сорту чаја на свету. Међутим, ове године Енглеска је добила свој први домаћи принос чаја. Занимљиво ће бити испратити хоће ли се поновити прича од пре неколико стотина година. Руски познаваоци нови енглески чај још увек нису пробали...

Росијскаја газета. Сва права задржана.