Чоколадна историја Русије

Странци су у совјетско време често куповали чоколаду као сувенир. Извор: ИТАР-ТАСС.

Странци су у совјетско време често куповали чоколаду као сувенир. Извор: ИТАР-ТАСС.

На производњу чоколадних бомбона у Русији као да нису утицали бурни историјски потреси, ратови, револуције или инфлација. Непрекинута чоколадна еволуција која је породила слатке националне симболе као што су „Аљонка“ и „Надахнуће“ траје и даље.

Крајем 19. века у Русији су биле чувене фабрике кондиторских производа Алексеја Абрикосова који је имао праву „слатку империју“ (у необичној сагласности са његовим презименом, пошто „абрикос“ на руском значи „кајсија“). Најпродаваније и најомиљеније биле су карамеле у облику различитих животиња „Рачићи“, „Гушчје ножице“ и „Пачји кљунићи“, као и карамеле чудног назива „Пачји кљун против кашља“ и мармелада „Лилипут“.

Једна од омиљених посластица у Русији тог времена било је воће преливено чоколадом које се увозило из Француске. Иако је рецепт за припрему чоколадираног воћа био добро чувана тајна, Абрикосов га је ипак открио и одлучио да сагради фабрику на Црном мору. Изградња је држана у тајности, а да конкуренција не би нешто посумњала своја честа путовања објашњавао је тобожњом намером да се у позним годинама бави извозом кинеског чаја. Када је фабрика отворена, широм Руске Империје почело је да се продаје чоколадирано воће Абрикосова. Тако је Абрикосов сузбио конкуренцију и постао званични снабдевач императорског двора најквалитетнијим кондиторским производима.

Совјетска кондиторска индустрија преузела је многе производе и технологију производње Абрикосова. У целом Совјетском Савезу производиле су се „Гушчје ножице“ и „Рачићи“. На темељу некадашње „слатке империје“ Абрикосова настала је позната московска фабрика кондиторских производа „Бабајев“, која је наставила да производи слаткише врхунског квалитета. Најбољи пример је чоколада „Надахнуће“ (_serbianBeginIgnore_„Вдохновение“_serbianEndIgnore_) са ситно сецканим лешником. На омоту чоколаде је балетски пар који плеше испред Бољшог театра, а свака штангла чоколаде је посебно упакована у фолију. У совјетско време та чоколада је постала својеврсни слатки симбол земље. Странци су је куповали као сувенир.

Совјетске бомбоне нису биле тако луксузне као у царској Русији. Производиле су се у много већој количини и постале су јефтиније. У целој земљи паковане су у исту амбалажу. Потражња је премашивала производњу, што је довело до дефицита, па су квалитетније чоколадне бомбоне поново постале луксуз јер их је било тешко набавити: врло брзо су се распродавале по релативно ниској цени.

Дефицит омиљеног руског слаткиша створио је нови облик „чоколадне“ корупције. Секретарице су на поклон добијале чоколадне бомбоне које су без чекања отварале врата директора. Помоћу кутије скупих чоколадних бомбона брзо су се завршавали и различити административни послови. Лекарима су такође у знак захвалности поклањани скуп коњак и чоколадне бомбоне. Новчана корупција била је кажњива, а чоколадне бомбоне су се третирале као поклон. Тако су чоколадни кондиторски производи постали „друга совјетска валута“.

Штангле чоколаде „Аљонка“. Фотографија: Lori / Legion Media

Средином 1960-их година совјетска влада је одлучила да покрене масовну производњу млечне чоколаде „Аљонка“, која је у наредних неколико деценија постала главни извор калорија за руску децу. Сви малишани су просто обожавали девојчицу са марамом насликану на омоту „Аљонке“. Око омиљене млечне чоколаде одмах су се испреле легенде. Веровало се да је девојчица на омоту ћерка Валентине Терешкове, прве жене космонаута, или првог совјетског космонаута Јурија Гагарина. Такође је постојала и легенда да је нацртана девојчица заправо Стаљинова ћерка Светлана.

Лекарима су у совјетско време у знак захвалности поклањани скуп коњак и чоколадне бомбоне. Новчана корупција била је кажњива, а чоколадне бомбоне су се третирале као поклон. Тако су чоколадни кондиторски производи постали „друга совјетска валута“.

То су ипак само легенде, а истина је другачија. Пошто је Аљонушка (деминутивни облик женског имена Аљона) лик из руских народних бајки, најпре је планирано да на омоту буде босонога сељанчица, али се испоставило да такву чоколаду већ производи конкурентска фабрика. Зато је одлучено да се име чоколаде промени у „Аљонка“ (надимак), а симбол чоколаде конкуренције забранило је идеолошко одељење Комунистичке партије јер „није прикладно приказивати босоногу девојчицу на најбољим совјетским слаткишима“: то би изгледало као да родитељи немају новца да јој купе обућу. У листу „Вечерња Москва“ је 1965. објављен конкурс дечјих фотографија. На конкурс су пристигле стотине фотографија. После детаљног одабира одлучено је да на омоту чоколаде буде девојчица Јелена, ћерка Александра Геринаса, дизајнера кондиторске амбалаже у фабрици. За разлику од босоноге Аљонушке из бајке, Аљонка са марамом, буцмастих обрашчића и пуначких усана била је прави одраз совјетског начина живота.

Иако је од тада прошло скоро пола века и појавило се много других чоколада за свачији укус, девојчица са марамом на омоту млечне чоколаде „Аљонка“ и даље је један од слатких симбола Русије.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“