Руски филмови у иностранству: успеси и перспективе

Многи сматрају да су се руски филмови увек снимали углавном за руског гледаоца. Продуценти су се управљали према интересима и финансијским могућностима својих сународника, па су и буџет одређивали не оријентишући се ни на кога другог осим на грађане Русије (и Русе који живе у иностранству и купују филмове на компакт диску). Истина, у највећој бази података о филмовима на руском сегменту Интернета, на сајту „Кинопоиск“, многи руски филмови у свом опису имају и ставку „Премијера у свету“, али ту се пре свега мисли на бивше савезне републике Украјину, Казахстан и балтичке земље. Понегде се помиње да су филмови приказани на фестивалима у Чешкој или Финској. И најзад, благонаклоност према нашим филмовима повремено су испољавали гледаоци Кине (тако је било са филмом Павла Санајева „У игри“) и Турске.

Висоцки, или „Хвала што си жив“
Први канал руске телевизије је на дан 75-годишњице рођења чувеног руског кантаутора и глумца Владимира Висоцког приказао на малим екранима Русије и света филм „Хвала што си жив“. Филм говори о загонетним догађајима који су претходили смрти Висоцког и сниман је у ништа мање тајанственој атмосфери.

Па ипак, постоје изузеци, и сваке године их је све више. Први изузетак је био руски артхаус у најширем смислу те речи. Селекторе водећих европских филмских фестивала увек занима оно што се назива магловитим изразом „руска душа“. То значи да у Кан, Венецију или Берлин доспевају филмови чији редитељи раде ван жанровских оквира и црно-белих приказа онога што се дешава њиховим сународницима, тј. другим речима иду стазама европског егзистенцијалистичког филма.

Примери таквих „погодака“ током последњих година су, рецимо, филмови „Како сам се провео овог лета“ Алексеја Попогребског, „Јелена“ Андреја Звјагинцева, „Стрнадице“ Алексеја Федорченка и „Фауст“ Александра Сокурова. Сви они су репрезентативно приказани у Немачкој, Француској, Холандији и другим европским земљама, као и на фестивалима, и то не само европским, него и америчким и канадским.

Поред ауторских остварења има и филмова који су снимљени у копродукцији са страним компанијама, што аутоматски обезбеђује приказивање у иностранству. Такви филмови су већ поменути „Фауст“, затим „Фантом“ чији је главни продуцент Тимур Бекмамбетов, или на пример „Опљачкани на амерички начин“ Сарика Андреасјана, који треба да се појави на јесен и у коме играју звезде попут Адријена Бродија.

Поред „Стаљинграда“, међу филмове који су последњих година били доста гледани у иностранству убраја се и филм „Висоцки: хвала што си жив“. Он је истовремено приказиван у неколико земаља Европе, не само због добре рекламне кампање „Првог канала“, него и због тога што је име Владимира Висоцког заиста познато далеко изван граница Русије. Додатни стимуланс за интересовање било је и техничко решење, тј. маска помоћу које је Сергеј Безруков постао сличан великом руском певачу и глумцу.

Планирано је да у најскорије време почне приказивање главних фаворита на прошлогодишњем фестивалу „Кинотаур“. Реч је о комедији „Интимна места“ и драми „Мајор“ коју је недавно истакао Емир Кустурица на српском фестивалу „Кустендорф“. То су заиста изразита остварења која се одлично уклапају у општеевропски контекст. Пракса показује да је из године у годину све више таквих изузетака из општег пресека присутности наших филмова у иностранству. А мноштво изузетака може да се преточи у нова правила.

Руски филмски радници сматрају да је копродукција будућност руског филма на светском тржишту. То мишљење је изнео редитељ „Русије 88“ Павел Бардин, додавши да популарности филмова може знатно допринети и њихово наручено приказивање на Интернету. Са њим се слаже и аутор документарних филмова Константин Фам, чије су „Ципелице“ ове године номиноване за „Оскара“.

Фото-галерија: „Мосфилм“, највећи европски филмски студио, обележио 90 година рада

Већ сада се са сигурноћшу може рећи да су стручњаци из Русије потребни међународном филму. Погледајте пажљиво шпице холивудских и независних филмова и видећете много руских имена, и то не само глумаца, редитеља и продуцената, него и других стручних сарадника. Многи Руси сада похађају филмске школе у САД и Европи, упознавају се са принципима рада међународне кинематографије, контактирају и сарађују са вршњацима из других земаља.

„Управо они ће снимати будуће филмове“, каже Фам. „Чини ми се да сада наступа доба тоталне копродукције. Границе постају транспарентне, а услед вртоглавог развоја друштвених мрежа и уопште Интернета приступ информацијама постаје далеко лакши и бржи. Све се испреплетало. Сада се велики холивудски блокбастери снимају за кинески, арапски и руски новац, наши глумци играју у иностранству и обрнуто, а у пројектима учествују мешовите екипе из различитих земаља. Гледалац постаје индиферентан према националном пореклу филма. Важно му је да радња и ликови буду занимљиви, да у њима препознаје или замишља себе. Такав филм ће бити радо гледан.“

По мишљењу овог редитеља, једина препрека на путу ка масовном гледалишту јесте језик којим говоре јунаци филма. „Ако редитељ жели да прошири своје гледалиште, он мора да снима на енглеском или кинеском. Ако нам је занимљива прича о Шекспировом Хамлету када се исприча на руском језику, зашто не бисмо пробали да снимимо Чеховљевог „Галеба“ на енглеском? Ни Шекспир ни Чехов се неће љутити.“

Аутор је дописник часописа Hollywood Reporter.

Росијскаја газета. Сва права задржана.