Савремена руска фантастика: бунт и апокалипса

Савремена руска проза и фантастика најчешће нису ни реалистичке ни меланхоличне - на шта су навикли љубитељи руских класика - већ читаоцима предочавају нове чудне светове или представљају оштру сатиру у форми футуристичке приповести. Представљамо неке од најновијих дела руске белетристике, од који су многа преведена на српски језик.
Српско издање романа „Метро 2034“ Дмитрија Глуховског. Издавач: Дерета, 2011.

Бројна нова дела савремене руске белетристике и фантастике преведена су на многе стране језике, укључујући и српски. Међу њима су вероватно најпопуларнији пети том серије „Ноћна стража“ Сергеја Лукјаненка, као и „Метро 2034“, наставак постапокалиптичке саге Дмитрија Глуховског у коме се описује живот у московским тунелима после нуклеарног рата. На ове ауторе пресудно су утицали романи браће Стругацки, пионира совјетске научне фантастике.

Руски писци већ вековима стварају фантастичне светове. Владимир Одојевски (1803-1869), аристократа и свестрани уметник, био је један од првих писаца научнофантастичних прича. У свом делу „Два дана у животу земаљског шара“ („_serbianBeginIgnore_Два дня в жизни земного шара_serbianEndIgnore_“) дао је кратко предвиђање космичке катастрофе глобалних размера. Један век касније, Јевгениј Замјатин у свом роману „Ми“ (1921) поставио је темеље за будућа антиутопијска књижевна дела – по овом моделу настао је роман Џорџа Орвела „1984“.

Сленг будућности

Српско издање романа „Дан опричника“ Владимира Сорокина. Издавач: Геопоетика, Београд.

У постсовјетској ери написано је мноштво књига које припадају жанру антиутопије, укључујући и „Дан опричника“ Владимира Сорокина. Ова високотехнолошка прича написана је тако да шокира читаоца. Радња се дешава 2028. у „Новој Русији“, где опричници силују, убијају и спаљују владареве „непријатеље“, а опуштају се на порно-сеансама где дроге има у изобиљу. Прави опричници били су гардисти Ивана Грозног, док су у роману они житељи једног суровог света сатканог од средњовековних и футуристичких елемената. Сорокин у свом делу користи мешавину архаичних руских израза, измишљеног сленга, песама и стихова. Његова јединствена употреба језика будућности, уз пратећи превод, оживљава овај измаштани свет.

Живот у тами

Други савремни писац, Виктор Пељевин, шаље сатиричну поруку кроз форму фантастике. Једна од његових последњих књига преведених на српски језик је збирка „Последње песме политичких Пигмеја Пиндостана“ [„Пиндостан“ је погрдан израз са САД, популаран нарочито међу руским корисницима Интернета - прим.ред.].

Српско издање збирке „Последње песме политичких Пигмеја Пиндостана“. Издавач: Плато.

Део ове збирке, „Сала певајућих каријатида“, говори о младој Лени, којој убризгавају инјекцију серума тајног састава, после чега она сатима стоји обнажена и пева, представљајући тако „каријатиду“ у елитном ноћном андерграунд клубу.

Пељевинов психоделични постмодернизам већ деценијама збуњује али и одушевљава читаоце. Јунак првог романа „Омон Ра“, објављеног 1992, постаје космонаут да би завршио као учесник квази-херојског „слетања“ на Месец које се заправо дешава у напуштеном подземном тунелу. И Омон и Лена жртве су система који их држи у тами – и дословно и метафорички.

Пељевин лако помера фокус своје сатире СССР-а на неморално потрошачко друштво постсовјетске епохе. Његов роман „Генерација П“, у коме се описују хаотичне московске 1990-те посматране из угла писца рекламних слогана и некадашњег песника, већ представља култно штиво у данашњој Русији.

Градски магови

Сергеј Лукјањенко своју причу, такође, смешта у Москву. Први роман „Ноћна стража“ објављен је 1998. и постао је бестселер међу љубитељима магије. Антон Городецки, главни јунак ових романа, агент је „Ноћне страже“, који патролира московским улицама и метроом и штити људе од слуга Таме. Према овом роману снимљен је истоимени филм Тимура Бекмабетова, који је постао блокбастер на светском нивоу.

Лукјањенко у свом роману уплиће натприрода дешавања у препознатљиву позадину. Пети наставак приче носи назив „Нова стража“, а његова радња почиње на московском аеродрому када претерано гојазно дете хистерично прориче авионску несрећу. Дешавања која следе воде Антона у авантуре по парковима и игралиштима Лондона и облакодерима и пагодама Тајпеја. Мисаоне игре у стилу џедаја, језиви ликови или симпатични вампири у Лукјањенковом напетом роману подсећају на детаље из научнофантастичног серијала „Звездани ратови“ или романа Стефани Мајерс, са бројним алузијама на позната књижевна дела, од Достојевског до Петра Пана.


Руски књижевни биланс 2013.
Важне књиге и књижевни догађаји 2013. у Русији имају неке везе са одређеним историјским тренутком. Три најзапаженија романа године посвећена су прошлости и будућности земље, а најзначајнији књижевни пројекти и догађаји усмерени су на очување класичног наслеђа (испуњена је последња Лава Толстоја) и на судбину руске књижевности у годинама које долазе (према речима Владимира Путина, треба радити на томе да „руска књижевност и руски језик постану моћан фактор идејног утицаја Русије у свету“).

Иронична фантазија

Још један популаран, али сасвим другачији циклус ескапистичких фантазија је „Лавиринти Ехо“ Макса Фраја. Главни јунак и наратор је дежмекасти шаљивџија који постаје истражитељ у свету „с друге стране огледала“. Макс Фрај је заправо псеудоним Светлане Мартинчик, руске списатељице која живи у Литванији.

„Свет у свету“ Мартинчикове пун је ликова са именима попут Хејлах, генерал Бубута Бох или сер Џуфин Хали, који носи „укумбијски плашт“ због чега постаје невидљив, што подсећа на Харија Потера. Ипак, ове ведре авантуре имају посебну ноту која потиче из руске црнохуморне традиције. У четвртој књизи „Сенка странца“ читамо следеће редове: „ометање вашег посла само забаве ради, јесте нешто на чему почива наша организација.“

Дигитална филозофија на делу

На основу антиутопијског романа Глуховског „Метро 2033“, пуног ватрених обрачуна и непријатеља у виду безличних мутаната, настала је веома популарна компјутерска игра. С друге стране, ова књига – у којој се смењују акциони и филозофски делови – садржи поруку да стварни живот не може једноставно „почети испочетка“.

Следећа у низу је књига „Метро 2034“ у којој је рефлексивни тон још више изражен. Стари Хомер, некадашњи радник метроа по имену Николај, жели да напише историју овог постапокалиптичког подземног света. У роману се радња враћа у време пре него што је живот био „спаљен смртоносним дахом Армагедона“, а прича се ослања на урбане легенде о огромној тајној мрежи пролаза саграђених испод јавног система метроа. У овој књизи о опстанку Хомер заједно са девојком Сашом, која је остала сироче, полази на клаустрофобично путовање кроз тунеле који представљају „последње уточиште људске расе“.

Светови описани у књигама поменутих писаца су различити: ванземаљски или подземни, сатирично-реални или потпуно измишљени, али су сви врло живо описани и заокупљају пуну пажњу читалаца, јер их воде до краја времена или крајњих граница могућег, па и даље.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“