Каравај: укусни симбол древне Русије

Стари Словени су веровали да кроз обредни хлеб жена може да пренесе младенцима део своје породичне среће. Извор: Lori / Legion Media.

Стари Словени су веровали да кроз обредни хлеб жена може да пренесе младенцима део своје породичне среће. Извор: Lori / Legion Media.

Хлеб је у Русији од давнина био симбол плодности и богатства. У руској традицији посебно важно место заузима каравај, округли обредни хлеб чији облик подсећа на Сунце. Он је пратио човека током свих важних догађаја у животу: свадбе, усељења у нову кућу, па све до сахране.

Свадба

Обичај печења свадбеног караваја сачуван је до данас. У древна времена каравај је могла пећи само удата жена која има срећан брак и лепо васпитану децу. Стари Словени су веровали да кроз овај обредни хлеб жена може да пренесе младенцима део своје породичне среће. Каравај је у пећ увек стављао ожењен мушкарац.

Што је каравај био већи, веровало се да ће „новопечена“ породица бити срећнија. Понекад су месили тако велики каравај да су морали разбијати пећ како би га из ње извадили. Обредни хлеб се није смео гристи или ломити. У свадбеним обредима обично га је требало пољубити три пута. Каравај су секла искључиво деца тек на самом свадбеном весељу.

Усељење у нову кућу

За усељење су се пекли веома велики обредни хлебови јер се у новој кући окупљала цела породица и долазили рођаци и пријатељи. По традицији, тесто је месио домаћин, глава породице, а хлеб је пекла домаћица. На празничној трпези каравај је заузимао централно место. Обавезно га је морало бити довољно за све присутне на слављу. Неколико комадића караваја стављано је у различите ћошкове куће како би се нови дом заштитио од несреће и злих сила.

Сахрана

У Русији је каравај људе пратио и на последњи починак. Обредни хлеб се пекао пре сахране, а у току обреда постављан је на поклопац ковчега. Каравај је своју обредну функцију задржавао и после погреба: дељен је свима који су дошли да се опросте од покојника. Интересантно је напоменути да се погребни каравај ни по чему није разликовао од свадбеног. Уколико је покојник био млад неожењен мушкарац, каравај се сматрао свадбеним атрибутом који је преминулог младића повезивао са мајком земљом.

Каравај на везеном пешкиру

Каравај којим су дочекивани гости обавезно се износио на везеном пешкиру. Младенцима је каравај служен на крајевима пешкира извезеним црвеним концем, а средишњи бели део пешкира остајао је да виси. Обредни хлеб је најчешће износила мајка, док је отац држао икону којом су родитељи благословили младенце. Шаре извезене на пешкиру имале су сакрални карактер и указивале су на везу са прецима.

Последња шанса да се „забибери“

У почетку је каравај ретко украшаван. Једина декорација биле су једноставне шаре у облику плетеница. Временом су се на каравају појавиле врло интересантне шаре и фигурице од теста. Обредни хлеб је често украшаван гранчицама худике (рус. _serbianBeginIgnore_калина_serbianEndIgnore_) којој су пагански Словени приписивали мистична својства. Плодови и гране ове биљке симболизовали су љубав и срећу. Један од декоративних детаља који се стављао на обредни хлеб био је и сланик. На свадбеном каравају сланик није био обавезан, али је увек стављан на каравај „хлеб и со“ којим су дочекивани гости. Симболичко значење соли било је следеће: гост пред кога је изнет каравај са слаником имао је још једну шансу да „забибери“ (рус. _serbianBeginIgnore_насолить_serbianEndIgnore_) домаћинима. Ако је реч о младенцима, то је била последња шанса да „забибере“ једно другом, а након свадбе се од њих очекивало да живе у љубави и слози.

Руски текст на сајту russian7.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“