ВДНХ, храм људског рада

Стаљински Версај

Фонтане, скулптуре, 136 хектара паркова, 250 изложбених павиљона - од којих је сваки или ремек-дело архитектуре или оригинална засебна грађевина. ВДНХ се сада налази готово у самом центру Москве, јер се град у међувремену много проширио. А крајем 1930-их то је била периферија и на тој ледини је живела циганска черга. Терен је пет година припреман за изградњу. Градитељи су метар по метар потискивали Цигане изван граница те територије – шуму су секли, а голе површине заливали бетоном. Постојала је чак и легенда која каже да је према будућем изложбеном комплексу прокопана посебна грана московског метроа ради допремања експоната.

Током прва два и по месеца рада ВДНХ је посетило невероватних 3 милиона људи. Наредна година поново бележи милионе посетилаца. Ту су се мењале људске судбине – људи су на ВДНХ долазили као обични радници, а одлазили као победници конкурса и носиоци ордена, па им је каријера у њиховим регионима цветала. Режисер Иван Пирјев је о том месту 1941. снимио једну од најпопуларнијих комедија епохе „Свињарка и пастир“, филм о руској сељанки и дагестанском пастиру који су се упознали на ВДНХ и заволели.

Када је 1941. почео Велики отаџбински рат, ВДНХ је затворен и многи експонати су евакуисани из Москве. Али, интересантно је да за време немачког бомбардовања ниједна бомба није пала на територију изложбеног комплекса и да ниједна грађевина није срушена.

Првенство земље у раду

Држава није жалила новац за ВДНХ – а требало је платити и изградњу, и пут, смештај и храну за делегације из целе огромне земље. Ту су биле и медаље и дипломе. Влада није штедела на наградама – додељивало се на хиљаде диплома и награда. Тај систем је функционисао боље од сваке агитације, јер када стотине хиљада, милиони људи по повратку у своје градове и села причају о богатству и раскоши Москве, о топлом пријему на који су тамо наишли, сви схватају да имају чему да теже и да је потребно само да добро раде. Цела земља је учествовала у својеврсном првенству у постављању рекорда у сфери индустрије и пољопривреде.

Градске легенде

Има много легенди о ВДНХ. За неке од њих се неочекивано испоставља да су истините. Извесно време су упорно кружиле гласине да у оквиру ВДНХ постоји бункер са залихама воде и хране за случај рата, у коме би триста људи могло комотно да живи два дана. Испоставило се да је то истина. До бункера води тајни пролаз који се налази испод Лењинове статуе.

Педесетих година код павиљона „Космос“ стајала је огромна статуа Стаљина висока 25 метара. Али ретко ко је знао да се у великом споменику Стаљину налази још један мали Стаљинов споменик. Као у матрјошки. Ствар је у томе да је најпре направљена макета споменика, која је затим постављена на место, па је комисија дошла и дала одобрење. Али, када је почело подизање великог Стаљина, поставило се питање шта да се ради с малим. Нико се није осмелио да нареди његово рушење - и зато је пронађено соломонско решење: донета је одлука да се преко макете постави велики споменик.

Једном је Стаљин дошао на ВДНХ да види како се гради павиљон „Грузија“ (Стаљин је био Грузин) и том приликом је запалио лулу. Чувар му је пришао и дрхтећи од страха изговорио: „Друже Стаљине, овде је пушење забрањено“. Стаљин је престао да пуши. Чувар се спремио за хапшење... Ипак, неколико дана касније из Кремља је дошао курир који је уручио чувару диплому и новчану награду „за исказану будност“.

Епоха препорода

После распада Совјетског Савеза ВДНХ је пала у летаргични сан. Тај споменик раду више није био потребан новој идеологији. И име је промењено у Сверуски изложбени центар (ВВЦ). Павиљони су почели да се изнајмљују и служе као продавнице и пијаце. Шта се ту све није продавало – мед, крзно, интегрисана кола, индијски миришљави штапићи, белоруска трикотажа... Парковске алеје су обрасле коровом, објекти су постајали неупотребљиви.

Током последњих година обављена је тотална реконструкција московских паркова, али комплексом ВДНХ се и даље нико није бавио. То је последица чињенице да је изложбени комплекс у федералној надлежности, док је за све остале московске паркове надлежан град.

Међутим, недавно је изложбени комплекс предат градским властима, а градоначелним Москве Сергеј Собјањин недавно је донео одлуку да се комплексу врати историјско име и поврати стари сјај и намена. То буди наду да ће ускоро павиљони бити рестаурирани, да ће новоградња бити порушена, тло култивисано, рибњаци очишћени а трговци отерани из тог храма, тог ремек-дела пејзажне архитектуре.

Росијскаја газета. Сва права задржана.