Козачка мода: шалваре, папаха и борбени дух

Униформа савремених козака. Извор: Reuters.

Униформа савремених козака. Извор: Reuters.

Водећи светски дизајнери Ралф Лорен, Сајмон Книн, Маноло Блахник и Анастасија Романцова препоручују женама које прате моду да носе шубаре кубанских козака и дуге огртаче од овчије коже без копчи. Ти елементи гардеробе су раније били карактеристични само за један сталеж руског друштва, тј. за козаке.

Стицај историјских околности

Козаци су као „слободни људи“ служили на границама Русије: на Дњепру, Дону, Тереку и Уралу. У почетку нису имали неко карактеристично одело. Њихова ношња је једним делом формирана од сељачког одела (будући да су одбегли кметови налазили уточиште управо међу козацима, јер „на Дону те нико неће издати“, како се тада говорило), а другим делом од ратних трофеја. Занимљиво је да козаци никада нису скидали одело са убијеног војника. Чак и ако је самом козаку одело било поцепано, сматрало се да је срамно и нечасно скидати одело са погинулог војника.

Најколоритнија ношња запорошког козака су сукнене шалваре (_serbianBeginIgnore_шаровары_serbianEndIgnore_), папаха (висока шубара од овчијег крзна са сукненом поставом), кошуља и кафтан (капут који се закопчава са предње стране, припијен је уз тело и благо се звонасто шири наниже). Сукнене шалваре су се облачиле на „сподњик“ (платнени доњи дуги веш) и имале су улогу „термоса“, јер се захваљујући њима козак није смрзавао зими, нити се „кувао“ лети. За сподњик је везивана кеса са новцем. Она је стезана уз тело заједно са шалварама уз помоћ „гашњика“, тј. конопца за подвезивање гаћа. У руском језику постоји реч „загашњик“ (рус. „_serbianBeginIgnore_загашник_serbianEndIgnore_“) која данас означава скровито место где се тајно чува новац, и она је козачког порекла.

Кафтан без крагне са изрезом на грудима био је део традиционалне гардеробе донских и уралских козака, а касније, у 19. веку, постао је део униформе са рупицама и копчама помоћу којих се закопчавао до грла. Са појавом ватреног оружја кавкаски, кубански и терски козаци су на традиционални кафтан без крагне нашивали фишеклије (у борби су коњанику била потребна појединачна пуњења) и тако се појавила легендарна „черкеска“ (кавкаски мушки капут).

Наравно, козак се не може замислити без папахе (крзнене шубаре са равним врхом). У присуству старијих козака, када су се решавала важна питања, млађи су скидали капе у знак покоравања. Атамани су, за разлику од осталих, носили високе папахе. Само у цркви су сви били дужни да скидају капе, и ту није било изузетака.

О вери и сујеверју

Козаци су чували мундир као очи у глави. Крпили су га, ушивали и носили колико год су могли. Нису они штедели на оделу (оно је било од скупоцене свиле и увек је могло да се искористи за завоје), него су били сујеверни. Запорошци су из истог разлога носили своје чувене „чубове“, тј. на обријаној глави су остављали само један дугачак прамен косе који се обавезно спуштао на леву страну. Сматрало се да човеку на десном рамену седи анђео и усмерава га на пут истине, а на левом је ђаво кога треба терати уз помоћ „чуба“, тј. прамена косе. Чуб је био важан елеменат козачког идентитета. Обавезно су га носили сви одрасли и искусни ратници. Одесцање чуба се доживљавало као велика срамота, јер „без чуба козак није козак“.

Сматрало се да козак који убија своје непријатеље одлази у пакао, али Господ зна да је он то чинио из љубави према Отаџбини, па ће га ухватити за чуб и извући из пакленог котла.

Други важан атрибут козаштва била је сребрна минђуша у облику полумесеца. Злато се из принципа није користило за прављење минђуша, јер „оно треба да звечи у џепу“.

Нису сви имали право да носе минђушу. Њоме је „обележаван“ ратник кога због његовог социјалног статуса треба посебно чувати у опасним ситуацијама. Пробушено лево уво је значило да је козак јединац у породици, а десно да је последњи мушкарац у својој фамилији. Минђуша се носила као амајлија. Поред тога, ношен је и крстић на грудима, а у поставу папахе је зашивана иконица. Чак и у совјетско доба козаци су тајно зашивали папирне иконе у своје шубаре, а неки су чак уместо крстића, који нису могли да носе, усијаним гвожђем правили жиг на грудима у облику православног крста.

Униформа

Униформа козачке војске појавила се тек средином 19. века. Донска козачка војска почела је да носи „чекмењ“ (кратки сукнени капут), сиво-плаве шалваре са црвеним лампасом (ширине 4-5 cm), чизме или дубоке ципеле, а такође „башлик“ (вунену капуљачу), зимски чекмењ, шапку или папаху. Кубанска козачка војска је носила черкеске од црног сукна, тамне шалваре, „бешмет“ (штеповани кафтан), башлик, сукнени зимски огртач, обичну или плитку папаху, дубоке или плитке чизме.

Занимљиво је да се тако важан симбол козачке униформе као што су лампаси појавио далеко пре него што се сама униформа усталила. Историчар Б. Алмазов пише: „Постоји предање по коме су се лампаси појавили у 16. веку... Московски цар је наградио козаке зато што су сопственим животима спасли московско царство од пропасти и зауставили татарску и ногајску најезду на Русију, протеравши непријатеља у степу. Цар је даривао козаке хлебом, муницијом и сукном. Сукно је било у две боје. Плавог је било много, а црвеног мало, јер је црвена енглеска боја у Русији била реткост. Плавог сукна је било доста за све, али са црвеним је био проблем.“ Одлучено је да се и црвено сукно братски подели свима, па макар свако добио само пар трака да их нашије на шалваре. Од тада су лампаси постали део козачке ношње. Донски и сибирски козаци су носили црвене лампасе и ободе на шапкама, уралски и семиреченски су носили гримизне, оренбуршки и црноморски плаве, а жуте су носили забајкалски, јакутски, даурски (амурски) и астрахањски козаци.

Водећи светски дизајнери препоручују женама које прате моду да носе шубаре кубанских козака. Извор: Shutterstock / Legion Media.

Данас је на Интернету и у великим градовима лако пронаћи продавницу у којој се може купити козачка ношња, али не као костим за представу, него као одело за сваки дан. Неке од тих продавница имају поетски назив, на пример „Козачка зора“ или „Козачка тезга“. Тамо се могу купити черкеске, бешмети, башлици, опасачи, шалваре и папахе разних облика и боја, у свим величинама и од различитог материјала.

Сцена из филма „Тихи Дон“ (1957), снимљеног по истоименом роману Михаила Шолохова. Извор: kinopoisk.ru.

Женску козачку ношњу су чиниле сукње и блуза од цица. Блуза је најчешће била устручена, обавезно је имала дуге рукаве и била је украшена низом украсних дугмади, траком и ручно израђеном чипком. Сукње су биле дуге до земље. Краће варијанте су сматране непристојним. Сукње су шивене од цица или штофа и биле су набране у струку да изгледају раскошније. На Кубању су подсукње углавном шивене од лана, док су сукње биле од сатена или другог материјала. Често су се истовремено носиле две-три подсукње, једна преко друге, а доња је обавезно била беле боје.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“