Све се мења, само је сарафан вечан

Стицај историјских околности

Историчари немају јединствен став о пореклу сарафана. Према једној верзији, реч „сарафан“ је иранског порекла (од персијског „одевен од главе до пете“) и среће се у летописима и документима 12-13 века. Истина, до 17. века су га носили и мушкарци и жене. Тада је то била платнена кошуља до земље са дугим рукавима. Тек почетком 18. века сарафан је постао дуга хаљина на бретеле и потпуно се преселио у женску гардеробу. Углавном је ношен преко дуге кошуље, а украшаван је траком, везом и другим декоративним елементима.

Украси су одражавали социјални статус власнице и њене финансијске могућности. Сачували су се, на пример, сарафани припадница трговачког сталежа сашивени од скупоцених увозних тканина, свиле, сатена и броката, опшивени крзном, украшени златним дугмадима и златним и сребрним нитима. Такво одело је имало статус породичне реликвије и преносило се у наследство.

Житељи села и сиромашнији житељи градова нису могли себи да приуште обиље украса, него су шили одело од домаћег платна, лана или штофа, и то често у неугледном, тамнијем дезену. Са друге стране, веровало се да одело штити човека од нечисте силе и да свом власнику доноси срећу, па су га зато сви који су имали могућност китили најразличитијим украсима: врпцама и тракама, везом и чипкама, појасевима и гајтанима.

Разне врсте сарафана

Три најпопуларнија модела сарафана су „клинасти“, „равни“ („московски“) и „сечени“. Они се међусобно разликују по небитним детаљима, али су некада шивени на различите начине. „Клинасти“ је шивен од два платна са широким клиновима на боковима, због чега је хаљина наизглед хармоничног кроја била необично широка при дну, тако да је њена власница ходала полако и елегантно, или што би рекао песник, „као пауница“. Крајем 18. века је једно време био популаран клинасти сарафан који се носио раскопчан. За њега је била карактеристична трака са дугмићима на средини предњег дела. Служила је не само за закопчавање, него и као декоративни елемент, украшен врпцама и гајтанима, док су дугмад могла бити чак и од злата.

„Равни“ или „московски“ сарафан шивен је крајње једноставно: равно платно сашивено у облику цилиндра и набрано високо у струку колико је потребно.

„Сечени“ сарафан је најмлађи и „најмодернији“ модел: раскошна равна сукња нашивена на горњи део који стеже груди и леђа. Тај горњи део је често имао и поставу, тј. „наличје“. Ова реч и данас постоји у језику и значи „скривени смисао или разлог“.

Сарафани су се носили пре свега у централним и северним деловима Русије, и свуда су били различити. Чак и суседне области су се разликовале по сарафанима. На пример, у Архангелској Губернији су били популарни „клинасти“ сарафани од свиле, једнобојни или са цветним орнаментима, најчешће са уским бретелама. Ређи су били модели који се не закопчавају. Они су били украшени златотканим чипкама, дугмадима и гајтанима. Свечани сарафани су шивени од црвеног катуна и плавог домаћег платна са нашивеним тракама.

Вологодска чипка између маште и стварности
Женственост је увек у моди. Зато чипка остаје непролазни модни детаљ који из године у годину виђамо на светским модним пистама. „Руска реч“ представља најчувенију и најпрефињенију руску чипку, вологодску. Жене са руског Севера су још од 17. века израђивале прелепе ручне радове од златних и сребрних нити, њигова чипка је данас светски познати бренд.

У Вологодској Губернији су били модерни равни сарафани од разних домаћих, а нешто касније и фабричких тканина. Свечане варијанте су шивене од свиле, а такође од штофа, цица, катуна и разнобојних тканиниа са утиснутим узорцима: светлоплавих, светлољубичастих, гримизних, жутих... Често је за неки празник била везана одређена боја одела. На пример, свадбени сарафан је најчешће био црвене боје са многобројним украсима.

Разликовали су се чак и називи сарафана. Они су по правилу указивали на врсту тканине од које је сарафан био сашивен: „достаљник“, „полугумажник“ (од куповне тканине са додавањем памучних нити), „московец“ (од „московског“ цица), „сињуха“ (од домаћег платна обојеног у плаво), „дикосов“ (од модро-зеленог цица са цветним орнаментом), „кумашник“ (од катуна).

Птица Феникс

Популарност сарафана је после 18. века почела да јењава. Најпре је Петар Велики издао указ о обавезном преласку на европско одело, те је тако сарафан престао да се користи у племићким, а већим делом и у трговачким и грађанским круговима. Затим су дошли бољшевици и сарафан је дискретно проглашен за непожељни остатак империјалистичког периода. Па ипак, хаљина на бретеле није нестала са руских улица.

Нови живот сарафана почиње 1950-их, када су совјетски модни часописи почели да предлажу женама функционалну класификацију старог доброг сарафана. Тада су совјетске раднице могле на послу да парадирају у строгим хаљинама које су шивене од дебље тканине и облачиле су се на блузу, џемпер или мајицу и нису посебно истицале женственост, али су обавезно биле устручене. Увече или преко викенда носиле су се слободније драпиране хаљине са машном од лаке материје веселих боја.

Затим су стигле 1960-те и донеле сарафану велику популарност. Енергична, паметна девојка која води рачуна о свом изгледу није могла да се замисли без кратке равне хаљине са широким бретелама која се носила „без ичега“ или преко кошуље, односно ролке, уколико је била од дебљег материјала. Постале су популарне хаљине у стилу старинске руске ношње, украшене врпцом и везом, уз које је ишла и стилизована марама.

Народна ношња је 1970-их постала веома модерна у Совјетском Савезу. Појавили су се атрактивни дуги сарафани, тј. дуге хаљине од тексас платна са широким бретелама. Најзагриженије љубитељке нове моде носиле су на посао затворене моделе од тексас платна са широким нараменицама, украшеним прилично слободним „крилима“, а негде пред почетак 1980-их сарафан од цица са слободном и чак раскошном сукњом постаје неизоставни део гардеробе.

Данас, као и пре много векова, Рускиње у својој гардероби обавезно имају бар један сарафан (изузетак су оне које из принципа не носе ништа осим панталона). Најомиљенији су лаки летњи модели свих могућих кројева и са разним украсима. Многе даме и на посао иду у сарафанима. Штета је само што им савремени ритам живота не дозвољава да ходају у њима полако и елегантно, „као паунице“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.