Дах паганске прошлости: Древни духови међу нама

Временом су многи универзални пагански богови пали у заборав, али се то није догодило са неким локалним духовима. Они су вековима упозоравали људе на опасности које вребају у природи попут утапања, тровања угљен-моноксидом и дивљих животиња. Духови из бајки такође су опомињали људе да буду љубазни, уредни и вредни.

Лешиј

Лешиј (шумски дух, на руском се шума каже „лес“) истовремено је и најстрашније и највеселије биће из старе руске религије. Веома висок и прекривен крзном попут животињског, он је господар свих становника шуме. Лешиј никада не мирује, увек путује шумом и збија шале с непажљивим посетиоцима.

Најомиљенија забава му је да човека збуни и да се овај изгуби у шуми. Понекад то чини тако што се представи као рођак и понуди се да залуталом покаже пут до куће. Али, лешија можете разликовати од оца или деде по неким особинама: неприродно дугој коси, очима попут животиње и упадљивом комаду одеће (црвеном шеширу или црвеном појасу). Лешиј је увек расположен за пушење и не пропушта прилику да од пролазника затражи мало дувана. Такође воли и прославе, па се може прерушити и у сељанина како би тајно присуствовао некој светковини. Тада је веома важно да хромог госта брзо отерате – ако мало више попије и заигра, цело ће се село „окренути наглавачке“ од бучних корака овог подивљалог древног духа.

Како лешиј не би преварио или појурио човека, овај може да изговори одговарајуће речи, али постоје и други начини, од којих је најефикаснији – псовање. Човек може носити и одећу наопако како би се заштитио од лешија, или може да замени леву и десну ципелу. Ипак, лешија је најбоље клонити се – човек не сме сам да одлази у шуму, да се препире, весели или виче у шуми. Поврх свега, не сме остати у шуми преко ноћи, а ако из неког разлога ипак мора, несме никако да заспи на шумској стази. Према веровању, све ће ово узнемирити лешија, али је јасно да се овако човек упозорава на опасност од шумских звери. Можда су сва ова шумска створења отелотворена у лешију? Одговор се не зна, али готово нико није имао храбрости да оповргне постојање овог краља шуме.

Водјаној

Водјаној (водени дух, водењак) често се среће у народним предањима пошто је Русија земља богата рекама, језерима и морима. Култ водјаноја био је присутнији у северном делу Русије, близу Белог мора. Водјаној није био само обичан водени дух. Сирене су биле његове слуге и деца, а он је био краљ подводног царства и уливао је страхопоштовање. Црне или плаве коже, с перајем и репом рибе, појављује се углавном ноћу и на обали реке рашчешљава своју замршену косу боје алги.

Правила опхођења с водјанојем су једноставна. Ноћу се ни из каквог разлога не сме прилазити рекама и језерима – ни да се захвати вода, ни да се преко ње пређе или лови риба. Пливање је било забрањено на велике празнике када је велики број људи био пијан, а човек се нипошто није смео разметати својим пливачким умећем – водјаној највише воли хвалисавце. Он не убија оне који се утопе, већ их одводи у своје царство да му довека служе. Из тог разлога се утопљеници не сахрањују на православним гробљима, јер то може да разљути водјаноја и изазове сушу или град.

Домовој

Нема сумње да је домовој (кућни дух) најважнији од свих руских духова. Баш као и британски „брауни“, он живи у кући и помаже у обављању свакодневних послова, а заузврат очекује нешто за јело. Ипак, сличност се ту завршава. Док су „брауни“ мала и веома бројна створења, домовој припада једној породици и представља дух предака – зато га често зову „дека“ и кажу да је стар стотинама година. Када се породица пресели у нову кућу, домовоја из претходног обитавалишта треба да позове старији члан породице.

Будући да представља претка, домовој брине о својим рођацима и помаже у кући, иако понекад украде предмете који су му потребни. Увек је ту, живи испод „пећке“ – најпрљавијег места у кући, али се ретко појављује. Углавном личи на брадатог старца с пламеним очима без обрва, с великим ушима и репом. Ако се чланови породице не обазиру на његова упозорења, домовој се веома наљути – прави буку, баца ствари по кући, наноси штету коњима и стоци. Постоје правила којих се морате придржавати да бисте све ово избегли. Пре него што човек крене на пут на дуже време, мора да „седне пред пут“ – пошто је све спаковао, он неко време треба да седи у тишини опраштајући се са кућним духом. Преко ноћи на столу се не сме остављати никакво посуђе или храна – домовој ово може употребити на себи својствен начин и храну учинити „нечистом“. У кући се не сме псовати, посебно не за столом, будући да се домовој, као и сви духови, боји псовки. Свађе и расправе такође могу узнемирити домовоја, баш као и неуредна кућа.

Иако данашњи Руси, који углавном живе у градовима, ретко могу срести водењака или лешија, постоје породице које и даље верују у домовоја. Домовој данас једино не може да угуши људе. Знате ли зашто? Зато што данас не постоје „пећке“, а чини се да је „гушење“ које је узроковао домовој био начин на који су Руси објашњавали тровање угљен-моноксидом, некада честу појаву у кућама без димњака. Како време пролази, веровање у духове из народних предања полако нестаје, али су они и даље важан део руске културе.

Илустрације из слободних извора.

Росијскаја газета. Сва права задржана.