Повратак руског романа

Објављен је ужи списак кандидата за националну књижевну награду „Велика књига“, која се ове године уручује девети пут. Ово је најпрестижнија награда у жанру мејнстрим прозе у Русији и највећа по новчаном износу: наградни фонд износи 174 000 долара. Имена награђених аутора ће бити објављена у новембру.

Према традицији из ранијих година жири за ужи списак бира осам до петнаест књига. Ове године на њему се нашло 9 од 29 дела са ширег списка кандидата:

   1. Светлана Алексијевич: „Second hand време”
   2. Ксенија Букша: „Фабрика ‘Слобода’“
   3. Александар Григорјенко: „Иљгет“
   4. Алексеј Макушински: „Брод за Аргентину“
   5. Захар Прилепин: „Манастир“
   6. Виктор Ремизов: „Слободна воља“
   7. Владимир Сорокин: „Телурија“
   8. Јевгениј Чижов: „Превођење превода“
   9. Владимир Шаров: „Повратак у Египат“

Као фаворит се издваја нови роман Захара Прилепина „Манастир“. Историју древног манастира Соловки, који је 1920-их претворен у затвор, приповеда младић који је тамо доспео због случајног убиства. „У овом роману Прилепин је постигао виши ниво књижевног умећа и схватања живота“, објашњава писац и књижевни критичар Михаил Бутов. „Али значајније је то што се књига бави вечито актуелном темом духовног подвига у условима репресије и борбе за преживљавање. Ова тема је блиска читаоцима како у Русији, тако и изван ње.“

О 1920-им говори и роман Ксеније Букше „Фабрика ‘Слобода’“, у којем је епоха настанка совјетске државе приказана пре свега очима радника у одбрамбеној индустрији. Књига је заснована на интервјуима које је ауторка водила са запосленима у једној санктпетербуршкој фабрици и чак садржи фрагменте живог говора, а ипак је то уметничко дело које оживљава полузаборављени совјетски жанр „индустријског романа“.

Руски књижевни биланс 2013.
Важне књиге и књижевни догађаји 2013. у Русији имају неке везе са одређеним историјским тренутком. Три најзапаженија романа године посвећена су прошлости и будућности земље, а најзначајнији књижевни пројекти и догађаји усмерени су на очување класичног наслеђа (испуњена је последња Лава Толстоја) и на судбину руске књижевности у годинама које долазе (према речима Владимира Путина, треба радити на томе да „руска књижевност и руски језик постану моћан фактор идејног утицаја Русије у свету“).

Слични поступак примењује и Светлана Алексијевич, која је 2013. номинована за Нобелову награду за књижевност, а добитница је Хердерове награде и награде Ерих Марија Ремарк. Њен роман „Second hand време” је полифона прича о совјетском животу који се није завршио распадом СССР-а. То је документарни текст, састављен од реалних изјава, исповести, интервјуа, разговора уз ручак. „Постоји и таква књижевност. На основу књига Светлане Алексијевич историја наше земље може се упознати боље него на основу било ког уџбеника“, каже Михаил Бутов. „Са ауторком се можемо слагати или не, можемо побијати њене ставове, али то је писац који никога не оставља равнодушним.“

Клупко руске историје покушавају да размрсе и јунаци два најсложенија романа са ужег списка. У роману у писмима „Повратак у Египат“ Владимира Шарова совјетски агроном Николај Гогољ, имењак и потомак руског писца, покушава да напише наставак „Мртвих душа“. Роман, ипак, није о Гогољу, него о путевима совјетских генерација, чији се живот повезује са библијском Књигом изласка, одакле потиче и назив романа. Према речима Бутова, Шаров је „један од најсложенијих руских писаца, али такође и један од најзанимљивијих. Док се други на стваралачки експеримент одлучују само повремено, у његовом случају експеримент је читаво његово стваралаштво.“

Ништа мање захтеван за читаоце није ни роман „Брод за Аргентину“ Алексеја Макушинског, сина прогоњеног совјетског писца Анатолија Рибакова, написан у традицији европског модернизма. У овом роману руска историја се преплиће са европском, а по сложености језика Макушински се може поредити са Прустом, што значи да је њега једнако тешко преводити на друге језике.

Алтернативна историја Русије је омиљена тема дела Владимира Сорокина, који је у ужи списак за награду ушао са својим романом „Телурија“. Ради се о антиутопији, у којој се Русија враћа у епоху сукобљених кнежевина. Сорокин као изузетан стилиста и овај пут тексту даје елегантну структуру. Роман чини 50 поглавља, од којих је сваки написан различитим стилом, одражавајући различите начине размишљања грађана измишљене Русије будућности.

Упркос свој разноврсности романа који су ушли у финални избор, Михаил Бутов истиче да је ове године можда по први пут у стању да одговори на омиљено питање новинара: „Може ли се говорити о некој свеобухватној тенденцији у књижевности ове године?“ „Може! Ужи списак кандидата за награду ‘Велика књига-2014’ показује да се у руску прозу враћа традиционални приповедачки роман – обиман, написан сложеним језиком, који се бави суштинским животним питањима, то јест роман по каквом је руска књижевност одувек била позната.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.